Ekumenski zbornik 2006/07

I kod ovog pisca, izraz tradicija još jednom otkriva svoju fluidnost. I po njemu
tradicija predstavlja čitav sistem doktrine. Sve je tradicija i jednostavno nabrajanje
spoljnih elemenata koji je čine teško da može pomoći da se razume u kojoj meri oni
predstavljaju izvor autoriteta kao i koherentnu silu koja održava sve ove različite
elemente na okupu.
Judaizam – pisani i usmeni zakon
Jevrejska tradicija nas uči da je sinajska objava bila dvostruka – pisana (Tora
she b’chtav) i usmena (Tora she-beal pe). Usmena Tora služi kako bi dopunila
pisanu i obrnuto. Usmena Tora koja je u početku bila memorisana dobila je svoj
pisani oblik u periodu od prvog do sedmog veka nove ere.
Prvo što se da primetiti je određena vremenska distanca između vremena
objave Usmene Tore i njene konačne pisane forme. Umesto Božijeg glasa koji je
govorio Mojsiju, autoritet sada predstavljaju Johanan ben Zakai (Yohannan ben
Zakkai) i Juda Patrijarh. Takođe, istorijski kontekst je iz vremena Izlaska premešten u
Rimsku imperiju i Sasanidsko carstvo.
Zapisana Usmena Tora počinje sa Mišnom preko Tosefte, Jerusalimskog
talmuda da bi se završila sa Vavilonskim talmudom. Drugu grupu zapisane Usmene
Tore čine razni Midraši koji se baziraju na egzegezi knjiga Tore.
Nojsner (J. Neusner), definišući Usmeni Zakona odstranjuje one delove
jevrejske usmene tradicije koji se mogu svrstati pod onim što se obično naziva
folklor. Po njemu, Mišna je Usmena Tora. 30 Ovakvo izjednačavanje između Mišne i
Usmenog Zakona evidentno je već u tanaitskom periodu (70-200 nove ere) kod
Hilela (Hillel) i Šamaia (Shamai). 31
Koji je odnos između Mišne i Pisma što se autoriteta tiče?
Osnovna težnja formativnog perioda rabinskog judaizma, po Nojsneru je bila da
isposreduje autoritete Pisma u glavnu struju judaizma koji se formirao pojavom
Mišne. 32 Za razliku od drugih spisa koji nastoje da imitiraju jevrejski jezik Biblije, ili da
povežu svoje poreklo za određenu biblijsku ličnost, Mišna ignoriše autoritet Biblije.
Ona ne imitira njen jezik i ne insistira na citatima iz nje. Bazirajući se na
svakodnevnim problemima, Mišna je postala autoritativna norma za jevrejski narod
koji je živeo u domovini i dijaspori. Po Nojsneru, prihvatanje autoriteta Mišne
predstavlja zaokret od religije-kulture ka naciji-religiji.
Primenjeno je nekoliko apologetskih rešenja kako bi se Mišna povezala sa
Torom. Jedan od njih je teorija lanca, po kojoj se Mišna nalazi na kraju lanca tradicija
koji vodi unazad do sinajske objave. Najbolji primer ovog rešenja može se naći u
Traktu Abot. Ovde, reč tora se koristi ako zajednička imenica. Nešto je definisano
kao tora, ako se može povezati sa sinajskom tradicijom.
Drugo apologetsko rešenje predstavlja Mišnu kao zavisnu od Pisma, gde su
razni potporni citati iz Pisma povezani sa raznim mišnama (mishnaiot). Isto tako,
Tosefta donosi citate iz Pisma, povezujući razne mišne sa autoritativnim biblijskim
30
Neusner, J. (1979), 59-75
31
http://www.jewishencyclopedia.com/index.jsp, 423
32
Neusner, J. (1999), 134