ideološki temelji revizionizma - Centar za socijalna istraživanja

Mr Mihael Antolović
bez presedana u ranijoj istoriji, uslovila je potrebu objašnjenja uzroka
koji su doveli do totalnog nacionalnog i državnog sunovrata. Odatle su
već neposredno po okončanju rata nastali prvi pokušaji „pronalaženja
krivaca“, tj. racionalizacije poražavajućeg položaja u kome se našao
nemački narod nakon nacističke vladavine. Ono što je predstavljalo
ključnu razliku u odnosu na interpretaciju poraza nakon Prvog
svetskog rata bila je činjenica da nakon 1945. nije više bilo mogućnosti
da se govori o tzv. „udarcu s leđa“, unutrašnjoj izdaji „nacionalno
nepouzdanih elemenata“ poput Jevreja i levičara, čije je prevratničko
delovanje uslovilo poraz navodno nepobeđene nemačke vojske. Pri
tome, značajnu ulogu u posleratnoj percepciji nacizma imala je odluka
savezničkih sila da se sudski sankcionišu zločini nacističkog režima.
Nirnberški sud (1945/46), uprkos skromnom broju izrečenih osuda,
u velikoj meri je doprineo utvrđivanju nacističkih zločina i dokumentovanju
obima destrukcije koji je prouzrokovala politika Trećeg
rajha. Posredstvom rada suda, nemačka i inostrana javnost bile su
upoznate sa zaostavštinom nacističke vladavine – stvarnošću koncentracionih
logora, gasnih komora, krematorijuma, masovnih pogubljenja
u kojima je stradalo oko 6 miliona ljudi, među njima najviše
evropskih Jevreja, što je, u isto vreme, predstavljalo uvod u „prevaspitavanje“
nemačkih građana kako bi se u punoj meri razvila svest o
razmerama brutalnosti režima, onemogućilo obnavljanje nacističke
ideologije u budućnosti i postavile osnove za razvoj demokratskih
institucija. Pored Nirnberga gde se sudilo vodećim nacistima, usledila
su brojna suđenja u sve četiri savezničke okupacione zone na kojima
su pred lice pravde izvođeni zločinci koji su zauzimali niži rang
u hijerarhiji nacističke partijske države. Pri tome, usled političkih i
ideoloških razmimoilaženja koja su ubrzo nastupila između zapadnih
saveznika sa jedne, i SSSR-a sa druge strane, suđenja su do kraja 40ih
godina bila gotovo obustavljena i nastupila je amnestija nacističkih
zločinaca. 1 Istovremeno, odlučna namera saveznika, pre svih SAD-a,
da posredstvom mera denacifikacije, koje su, pored ostalog, uključivale
obavezujuće posete bivšim koncentracionim logorima i projekcije dokumentarnih
filmova o masovnim pogubljenjima, primoraju nemačke
građane da se suoče sa zločinima koje je nacistički režim počinio u
1 Peter Steinbach, „Zur Auseinandersetzung mit nationalsozialistischen Gewaltverbrechen in der
Bundesrepublik Deutschland“, Geschichte in Wissenschaft und Unterricht, 35 (1984), 65–85, na ovom
mestu 65–66. O savezničkoj politici sankcionisanja nacističkih zločina vidi: Annette Weinke, Die
Verfolgung von NS-Täter im geteilten Deutschland. Vergangenheitsbewältigungen 1949–1969 oder:
Eine deutsch-deutsche Beziehungsgeschichte im Kalten Krieg, Paderborn 2002, 24–49; Airey Neave,
Nürnberg. Osobno svjedočanstvo o suđenju glavnim nacističkim ratnim zločincima 1945–1946. godine,
Zagreb 1980.
176