ideološki temelji revizionizma - Centar za socijalna istraživanja

Mr Milivoj Bešlin
karakterišući i nadograđujući svoj metod pored već pomenute čvrste
empirijske zasnovanosti i veoma izraženim, ne čestim, ali veoma
upečatljivim i misaonim zaključcima, te smislom za istorijsku sintezu,
čime je pronašla pravu meru „između vokacije da uopštava i zadatka
da izvrši ekspertizu“, 24 kako je pisao francuski istoričar Alen Buro.
Istoričari još na elementarnom stupnju svog obrazovanja uče da
je fetišizovana „teorija distance“ neophodna u istraživanju svakog
događaja, pojave, procesa, ličnosti. Od manipulacije ovom premisom
su poslednje dve decenije polazili mnogi revizionistički apologeti
kolaboracije u Drugom svetskom ratu. To je trebalo da znači da se u
saradnju sa fašizmom ulazilo iz nerazumevanja tog fenomena, često
i neobaveštenosti, a najčešće iz potrebe za „očuvanjem biološke
supstance naroda“, kako vole da kažu, dakle, iznuđenosti. I u tome
je vrhunska vrednost Savremenika fašizma, jer se čitanjem knjige dolazi
do nedvosmislene spoznaje da su upravo savremenici imali ne ravno
nama, nego i bolje, istančanije, minucioznije poznavanje fašizma od nas
danas. Nije njima bilo potrebno iskustvo holokausta da bi prepoznavali
apsolutno zločinačku prirodu fašističke ideologije. Sistematizujući
odbranu kolaboracije današnjih revizionističkih istoričara, Olivera
Milosavljević već u uvodu knjige postavlja ključno pitanje: „Da li su
ovdašnji intelektualci dočekali okupaciju u Drugom svetskom ratu sa
već izgrađenim uverenjima o sopstvenom izboru strane u ratu?” 25 Njen
odgovor nije ni aproksimativan, niti zasnovan na utisku, već je rezultat
kompleksnog i mukotrpnog istraživačkog puta i nedvosmisleno glasi:
„Da, savremenicima je sve bilo jasno i poznato. Znali su i za rasnu
teoriju, i za koncentracione logore, i za progon i ubijanje Jevreja, i za
spaljivanje knjiga, i za uništavanje kulture, i za proterivanje najviđenijih
intelektualaca, i za imperijalističke planove Hitlera i Musolinija, znali
su i šta znači sintagma životni prostor, znali su i da dolazi novi rat, i da
će biti svetski rat… I sva ta znanja su prezentovali javnosti“. 26 I zaista,
čitajući sve ove analize u beogradskim pisanim medijima, jasno je da
savremenicima gotovo da nije bilo nepoznatih i skrivenih elemenata
ideologije ili prakse fašizma. Zbog svega toga, naglašava autorka,
„ostajalo je sasvim malo prostora za zbunjenost savremenika“. Upravo
je u tome i najveća vrednost ove monografije, jer posle nje više neće biti
moguća tvrdnja da je bilo čiji istorijski izbor tokom Drugog svetskog
rata bio slučajan ili iznuđen. Podelivši intelektualnu elitu na levicu,
liberalizam, konzervativizam i fašizam, autorka konstatuje, na osnovu
temeljne analize izvora, da su jedino levičari i desničari, nezavisno
od njihovih radikalno suprotstavljenih orijentacija, imali jasno
artikulisane ideje i da je na njihovoj strani bio jedini pravi aktivizam.
Taj dijametralno suprotni aktivizam obeležili su eksplicitni antifašizam
24 Alen Buro, „Žak Le Gof“, u: Istoričari, priredila Veronik Sal, Klio, Beograd, 2008, str. 285.
25 Olivera Milosavljević, Savremenici fašizma 1. Percepcija fašizma u beogradskoj javnosti 1933–1941,
str. 11.
26 Isto, str. 11–12.
50