Junak naÅ¡eg doba - Mihail JurjeviÄ Ljermontov
Junak naÅ¡eg doba - Mihail JurjeviÄ Ljermontov
Junak naÅ¡eg doba - Mihail JurjeviÄ Ljermontov
You also want an ePaper? Increase the reach of your titles
YUMPU automatically turns print PDFs into web optimized ePapers that Google loves.
<strong>Mihail</strong> J. <strong>Ljermontov</strong>: <strong>Junak</strong> našeg <strong>doba</strong><br />
- A otac?<br />
- E, to je baš ono, što ga Kazbič nije našao. Bio je nekuda otišao na pet-šest dana, pa je<br />
tako Azamat mogao ugrabiti sestru.<br />
A kad se otac vratio, nije bilo ni sina ni kćeri. Shvatio je lukavac da ne bi iznio živu glavu<br />
ako bude uhvaćen. Otad ga je i nestalo: vjerojatno se pridružio nekoj razbojničkoj abrečkoj<br />
družini, pa je izgubio ludu glavu negdje s onu stranu Tereka ili Kubana. I pravo je<br />
tako!...<br />
Priznajem da ni ja nisam olako prošao. Čim sam doznao da je Čerkeskinja kod Grigorija<br />
Aleksandroviča, stavim epolete, pripašem sablju i pođem do njega.<br />
Ležao je u prvoj sobi na postelji, jedna mu ruka pod glavom, a drugom drži ugašenu<br />
lulu. Vrata druge sobe bila su zaključana, ali ključa u ključanici nije bilo. Sve sam to<br />
odmah opazio... Stanem kašljati i udarati petama o prag - ali on se pretvarao, kao da ne<br />
čuje.<br />
- Gospodine zastavniče! - rekoh ja, što sam oštrije mogao. - Zar ne vidite da sam došao k<br />
vama?<br />
- Ah, zdravo, Maksime Maksimiču! Hoćete li lulu? - odgovori on ne dižući se.<br />
- Oprostite, ja nisam Maksim Maksimič, nego štabni kapetan.<br />
- Svejedno. Hoćete li čaja? Da vi znate kakva mene briga mori!<br />
- Sve ja znam - odgovorim i priđem k postelji.<br />
- To bolje; nemam volje da pripovijedam.<br />
- Gospodine zastavniče, vi ste učinili prestupak za koji mogu i ja odgovarati...<br />
- Ah, koješta! Ne smeta to! Ta mi već odavno sve napola dijelimo.<br />
- Kakve su to šale! Molim vas vašu sablju!<br />
- Mitka, sablju!...<br />
Mitka donese sablju. Učinivši svoju dužnost, sjedoh do njega na postelju i rekoh: "Čuj,<br />
Grigorije Aleksandroviču, priznaj da to nije lijepo."<br />
- Što nije lijepo?<br />
- Pa to, što si ugrabio Belu... Sigurno ta životinja Azamat?... Ded, priznaj - rekoh mu.<br />
- Pa kad mi se ona sviđa!<br />
- Molim vas, što da na to odgovorim?... Zapanjih se. Pošto sam neko vrijeme šutio, rekoh<br />
mu ipak da će je morati vratiti, ako je otac bude zahtijevao.<br />
- Nipošto!<br />
- Ali on će doznati da je ona tu.<br />
- A kako će doznati?<br />
- Opet se zapanjih. - "Čujte, Maksime Maksimiču" - reče Pečorin uspravivši se - "vi ste<br />
<strong>doba</strong>r čovjek - ako ja vratim kćer tom divljaku, on će je zaklati ili prodati. Stvar je svršena,<br />
nemojmo je namjerice kvariti. Ostavite djevojku kod mene, a vama neka bude moja<br />
sablja..."<br />
- Pa pokažite mi je - rekoh.<br />
- Ona je iza ovih vrata. I sâm sam je malo prije htio vidjeti, pa nisam mogao. Sjedi u kutu,<br />
zavila se koprenom, pa niti govori niti gleda; plašljiva je kao divlja srna. Najmio sam<br />
jednu ženu iz mjesta; ona govori tatarski, pa će je služiti i naviknuti je na misao da je<br />
moja; jer ona neće biti ničija nego moja - dometnu on i udari pesnicom po stolu. - Ja sam<br />
mu i to odobrio... Pa što da radim? Ima ljudi, s kojima se valja u svemu slagati.<br />
13
Change language