Junak našeg doba - Mihail Jurjevič Ljermontov

Mihail J. Ljermontov: Junak našeg doba
Ljepuškasta se kneginja obazre i počasti govornika dugim, radoznalim pogledom. Taj je
pogled bio vrlo neodređen, ali nije bio podrugljiv, pa sam mu u sebi od srca čestitao.
- Ta je kneginjica Mary prekrasna - rekoh mu. - Oči su joj baršunaste - upravo baršunaste.
Savjetujem ti da upotrebljavaš tu riječ kad budeš govorio o njenim očima. Gornje i donje
trepavice tako su joj duge da joj zjenica ne odsijeva od sunčanih zraka. Ja volim takve oči
- bez sjaja: tako su mekane i kao da te glade. Čini se uostalom da je na njenom licu sve
lijepo... A jesu li joj zubi bijeli? To je vrlo važno! Šteta što se nije nasmiješila na tvoju
sjajnu frazu.
- Ti govoriš o lijepoj ženi kao o engleskom konju - reče Grušnicki zlovoljno:
- Mon cher - odgovorih mu ja, nastojeći da imitiram njegov ton - je méprise les femmes pour
ne pas les aimer, car autremont la vie serait un mélodrame trop ridicule. 40
Okrenuo sam se i ostavio ga. Oko pola sata šetao sam po brajdama, po vapnenim stijenama
i po grmlju što među njima visi. Postalo je vruće i ja se požurim kući. Prolazeći
mimo kiselog vrela, zaustavim se kraj natkrite galerije, da se u njenom hladu odmorim, i
tako mi se nadala zgoda da vidim dosta zanimljiv prizor. Lica su u tom prizoru bila u
ovom položaju: kneginja je s moskovskim kicošem sjedila na klupi u natkritoj galeriji, i
njih dvoje kao da su bili u živu i ozbiljnu razgovoru. Kneginjica, koja je zacijelo već
popila posljednju čašu, šetala je zamišljeno kraj bunara. Grušnicki je stajao uza sam
bunar; inače nije bilo nikoga na zaravanku.
Priđem bliže i sakrijem se iza ugla galerije. U taj čas ispusti Grušnicki svoju čašu na
pijesak, pa se trudio da se sagne, kako bi je podigao, ali ga je smetala bolesna noga.
Jadnik! Kako se naprezao, opirući se o štaku, ali sve uzalud. Na njegovu markantnom
licu doista si mogao čitati bol.
Kneginjica Mary vidjela je sve to bolje od mene.
Lakše od ptičice skoči ona k njemu, sagne se, digne čašu i pruži mu je kretnjom, punom
neizreciva čara. Nato se strašno zarumeni, osvrnu se na galeriju, pa kad se uvjerila da
mamica nije ništa vidjela, kao da se smjesta umirila. Kad je Grušnicki otvorio usta da joj
zahvali, bila je već daleko. Odmah zatim izašla je iz galerije s majkom i s kicošem, ali kad
je prolazila kraj Grušnickoga, bila je sva nekako čedna i ozbiljna - štoviše, nije se ni osvrnula,
nije čak opazila ni njegov strasni pogled kojim ju je dugo pratio, dok nije sišla s
brda i sakrila se iza lipa na bulevaru. No uto se na ulici ukaza njezin šešir i ona utrča u
jednu od prvih kuća u Pjatigorsku. Za njom je išla kneginja pa se na vratima oprostila s
Rajevičem.
Tek sad me je jadni, strasni junker opazio.
- Jesi li vidio? - reče on, pa mi snažno stisnu ruku - ta to je anđeo!
- Zašto? - upitam ja, glumeći najčistiju prostodušnost.
- Pa zar nisi vidio?
- Ne, vidio sam, podigla ti je čašu. Da je stražar bio tamo, bio bi to isto učinio - i još brže,
nadajući se da će dobiti za votku. Uostalom, posve je razumljivo što te je požalila, tako si
strašno nakrivio lice, kad si stao na prostrijeljenu nogu...
- Pa zar nisi bio nimalo ganut, gledajući je onaj čas? Duša joj je na licu sjala!
39 Moj dragi, ja mrzim ljude, da ih ne prezirem, jer bi inače život bio odviše gadna lakrdija. - Bilj.
prev.
40 Moj dragi, ja prezirem žene, da ih ne ljubim, jer bi inače život bio odviše smiješna melodrama. -
Bilj. prev.
43