Junak našeg doba - Mihail Jurjevič Ljermontov

Mihail J. Ljermontov: Junak našeg doba
"Ne, vi (ili ti) toga ne trebate znati! Vaša će čista duša zastrepiti! Pa i čemu? Što sam ja
vama? Shvaćate li vi mene?..." i tako dalje.
Sam mi je rekao da će razlog koji ga je nagnao da stupi u k-ski puk ostati vječna tajna
između njega i nebesa. Uostalom, u času kad zbaci svoju tragičnu mantiju, Grušnicki je
dosta mio i zabavan. Radoznao sam, kakav je sa ženama; tu je, mislim, prava junačina!
Sretosmo se kao stari prijatelji. Stadoh ga ispitivati kakav je život u kupalištu i koja su
lica zanimljiva.
- Provodimo dosta prozaičan život - reče on uzdahnuvši. - Oni, koji ujutro piju vodu -
mlohavi su kao svi bolesnici, a oni koji uvečer piju vino - nesnosni su kao svi zdravi
ljudi. Ženskog društva ima, ali s njima je slaba zabava - igraju whist, odijevaju se ružno i
govore užasno francuski! Ove godine ima iz Moskve samo neka Ligovska s kćeri, ali ja se
s njima ne poznajem. Moja me vojnička kabanica - nekako sasvim omrazila. Sažaljenje
što ga ona budi tišti kao milostinja.
U taj čas prođoše pokraj nas prema bunaru dvije dame, jedna u godinama, a druga vrlo
mlada, pristala. Lica im nisam vidio ispod šešira, ali odjevene su bile po strogim pravilima
najboljega ukusa - ništa suvišno. Na drugoj je bila zatvorena haljina gris de perles, 35
lagana svilena marama vila joj se oko vitkog vrata. Cipelice couleur puce 36 tako su joj milo
stezale slabašnu nožicu u gležnju da bi i onaj koji se ne razumije u tajne ženske ljepote
zacijelo uzdahnuo, pa makar i od čuda. U njenom lakom, ali plemenitom hodu bilo je
nešto djevičansko, što ne možeš riječima iskazati, ali možeš pogledom shvatiti. Kad je
prošla pokraj nas, zamirisala je onim čudnim mirisom, kojim kadikad odiše pisamce
ljubljene žene.
- Evo kneginje Ligovske - reče Grušnicki - a s njom je kći njena Mary, kako je ona zove po
engleski. One su tek tri dana ovdje.
- Pa ti joj već znaš ime?
- Da, slučajno sam ga čuo - odgovori on zarumenivši se. - Moram reći da se ne želim s
njima upoznati. Ta ponosna aristokracija gleda na nas vojnike kao na divljake. I šta je
njima do toga, ima li uma pod numeriranom kapom i srca pod debelom kabanicom?
- Uboga kabanica! - rekoh ja, nasmiješivši se. - A tko je onaj gospodin, što eno k njima
prilazi pa im tako uljudno pruža čašu?
- O! To je moskovski kicoš Rajevič. On je kartaš - to se - odmah vidi po velikom zlatnom
lancu, što mu se vije po plavom prsluku. A kako mu je samo debeo trskovac 37 - baš kao u
Robinsona Crusoea! Pa, gle, i brada i frizura a la moujik. 38
- Ti mrziš čitav ljudski rod?
- Pa imam i zašto...
- O! Doista?
Uto su dame otišle s bunara i stigle do nas. Grušnickome je pomoću štake pošlo za rukom,
da se stavi u dramatsku pozu, pa mi glasno odgovori francuski:
- Mon cher, je hais les hommes pour ne pas les mépriser, car autrement la vie serait une frace trop
degoutante 39 .
35 biserne boje. - Bilj. prev.
36 tamnosmeđe boje. - Bilj. prev.
37 štap od trske. - Bilj. prev.
38 na seljačku - Bilj. prev.
42