Junak našeg doba - Mihail Jurjevič Ljermontov

Mihail J. Ljermontov: Junak našeg doba
- Što želite? - reče ona drhtavim glasom, bacajući unaokolo poglede, pune molbe. Ali jao!
Mati joj je bila daleko, a kraj nje nije bilo nikoga od poznatih joj kavalira; jedan ađutant
kao da je sve to vidio, ali se sakrio iza gomile da ne bude umiješan u tu zgodu.
- Ej, što? - reče pijani gospodin i namigne dragunskom kapetanu, koji ga je znakovima
poticao. - Zar vam nije pravo? Još jednom mi je čast angažirati vas pour mazourgue 52 ... Vi
možda mislite da sam pijan? O, nipošto!... vjerujte mi...
Vidio sam da tek što nije pala u nesvijest od straha i negodovanja.
Priđem pijanom gospodinu, primim ga dosta snažno za ruku, pogledam mu oštro u oči i
zamolim ga da se udalji - jer je kneginjica, dodah, već odavno obećala da će mazurku sa
mnom plesati.
- E, onda nema ništa!... drugi put! - reče on nasmijavši se, pa ode k svojim posramljenim
drugovima, koji su ga odmah odveli u drugu sobu.
Ja sam bio nagrađen dubokim, divnim pogledom. Kneginjica je pošla svojoj majci i sve
joj ispripovjedila, a ona me potražila pa mi zahvalila. Rekla mi je da je poznavala moju
mater i da je prijateljevala s pola tuceta mojih tetaka.
- Ne znam, kako se to dogodilo, da se do ovog časa nismo poznavali - dometnu ona - ali
priznajte da ste jedino vi tome krivi; vi se svih klonite, a to je strašno. Nadam se da će
zrak moga salona razagnati vaš spleen 53 ... Zar ne?
Rekao sam jednu od onih fraza koje mora svatko imati u pripremi za sličan slučaj.
Kadrile se strašno otegnuše.
Napokon zagrmi muzika na estradi mazurku, a kneginjica i ja sjedosmo.
Nijedanput nisam spomenuo ni pijanoga gospodina, ni svoga pređašnjeg ponašanja, ni
Grušnickoga. Malo pomalo nestalo je osjećaja što ga je u njoj izazvala neugodna scena;
lice joj se razvedrilo; vrlo se milo šalila, razgovor joj je bio živ, slobodan i duhovit, a nije
ni mislila da je duhovita; misli su joj kadikad bile duboke... Natuknuh joj vrlo uvijenom
frazom da mi se odavno sviđa. Ona obori glavu i malko porumeni.
- Vi ste čudnovat čovjek! - reče ona nato, podignuvši na mene svoje baršunaste oči i
nasmiješivši se na silu.
- Nisam se htio s vama upoznati - nastavim ja - jer vas okružuje odviše velika gomila
štovatelja, pa sam se bojao da se među njima posve ne izgubim.
- Nije vam se bilo rašta bojati; oni su svi strašno dosadni.
- Svi! Zar svi?
Ona me pozorno pogleda, kao da se hoće nečega sjetiti, a onda opet malko porumeni i
napokon reče odlučno: svi.
- Pa i moj prijatelj Grušnicki?
- On je vaš prijatelj? - reče ona, pokazujući sumnju.
- Da.
- On dakako ne spada među one dosadne...
- Ali među nesretne - rekoh ja smijući se.
- Dakako! A vama je to smiješno? Željela bih da ste na njegovu mjestu.
- Pa? I ja sam nekada bio junker i baš je to bilo najljepše doba u mom životu.
52 za mazurku - Bilj. prev.
53 spleen, tuga, dosada, zlovolja
55