Junak našeg doba - Mihail Jurjevič Ljermontov

Mihail J. Ljermontov: Junak našeg doba
- Čujte, monsieur Pečorin, ja mislim, da ste vi plemenit čovjek.
Ja se naklonim.
- Štoviše, ja sam o tome uvjerena - nastavi ona - premda je vaše vladanje nekako sumnjivo,
ali vi možda imate razloga kojih ja ne znam, pa mi ih sada morate povjeriti. Vi ste
moju kćer obranili od klevete, tukli ste se za nju; stavili ste dakle život na kocku... Ne
odgovarajte, ja znam da vi toga ne priznajete, jer je Grušnicki ubijen (ona se prekrižila).
Bog će mu oprostiti - a nadam se, i vama!... Mene se to ne tiče... ne smijem vas osuđivati,
jer je tome bila razlog moja kći, iako bez svoje krivice. Ona mi je sve rekla... mislim, sve.
Vi ste joj izjavili ljubav... a ona vam je svoju priznala (tu je kneginja teško uzdahnula). Ali
ona je bolesna i ja sam uvjerena, da to nije obična bolest! Ubija je neka tajna tuga; ona ne
želi kazati, ali ja sam uvjerena da je to zbog vas... slušajte... vi možda mislite da ja zahtijevam
velik čin, golemo bogatstvo - vjerujte mi, nije tako, ja hoću samo sreću svoje kćeri.
Vaš sadašnji položaj nije sjajan, ali se može popraviti, vi imate imetka, moja vas kći ljubi;
ona je tako obrazovana da može usrećiti muža. Ja sam bogata, ona mi je jedinica... Govorite,
što vas smeta?... Vidite, ja vam sve to ne bih smjela govoriti, ali se oslanjam na vaše
srce, na vašu čast - sjetite se, ja imam samo jednu kćer... jedinicu....
Ona zaplače.
- Kneginjo - rekoh - ja vam ne mogu odgovoriti; dopustite mi da se porazgovorim s
vašom kćerkom nasamo...
- Nikad! - usklikne ona i ustane sva uzbuđena.
- Kako želite - odgovorim i spremim se da odem.
Ona se zamisli, mahne mi rukom da pričekam, pa izađe.
Prošlo je pet minuta; moje je srce jako udaralo, ali misli su bile mirne, a glava hladna;
koliko sam god u svojim grudima tražio bar iskru ljubavi prema miloj Mary, sav mi je
trud bio uzalud.
Uto se otvore vrata i ona uđe. Bože! Kako li se promijenila otkad je nisam vidio - a je li to
davno?
Došavši nasred sobe, zatetura; ja skočim, pružim joj ruku i dovedem je do naslonjača.
Stajao sam pred njom. Dugo smo šutjeli; činilo se da njene velike oči, pune neshvatljive
tuge, u mojim očima traže nešto kao nadu; njene su se blijede usne uzalud htjele nasmiješiti,
a nježne joj ruke, skrštene na koljenima, bile su tako mršave i prozirne da sam se
sažalio na nju.
- Kneginjice - rekoh - vi znate da sam vam se narugao?... Mora da me prezirete...
Na obrazima joj se pojavilo boležljivo rumenilo.
Ja nastavih: - ... dakle me ne možete ljubiti...
Ona se okrenula, naslonila se laktima na stol, pokrila oči rukom i meni se učinilo da su u
njima zablistale suze.
- Bože moj! - izusti ona da se jedva čulo.
To je postalo nesnosno - još časak i ja bih joj bio pao pred noge.
- I tako vidite i sami - rekoh, koliko sam mogao tvrdim glasom i nasmiješivši se na silu -
vidite i sami da mi ne možete biti ženom. Štoviše, kad biste vi to sada htjeli, brzo biste se
pokajali. Moj razgovor s vašom majkom nagnao me, da vam govorim tako otvoreno i
tako grubo. Nadam se da se ona vara, vi ćete je lako o tome uvjeriti. Vi vidite da ja u
vašim očima glumim najjadniju i najružniju ulogu i da to čak i priznajem - to je eto sve
što mogu za vas učiniti. Imali vi o meni ma kako ružno mišljenje, ja mu se pokoravam...
84