the process of security sector reform - ISAC Fund

Saša Janković PARLAMENTARNA KONTROLA SEKTORA BEZBEDNOSTI
Saša Janković PARLAMENTARNA KONTROLA SEKTORA BEZBEDNOSTI
(zakonima) sveukupnih društvenih odnosa koji podležu uređenju pravnim
normama. To je vid „podele posla“ koji poslanicima omogućava specijalizaciju
potrebnu za kvalitetno odlučivanje. Moderni parlamentarni sistemi odlikuju se
premeštanjem težišta rasprava na odbore - tu se „prelamaju“ najjači argumenti,
sukobljavaju stručna mišljenja, koristi ekspertiza stručnjaka i formira najbolja
odluka. U tome ni parlamentarni odbori nadležni za sektor bezbednosti (obično:
za odbranu i bezbednost, za unutrašnje poslove, za kontrolu službi bezbednosti,
za oružane snage…) nisu izuzetak. U odnosu na druge odbore, parlamentarni
odbori za sektor bezbednosti rešavaju još jedno karakterističan zahtev svog
domena - uži krug poslanika omogućava i očuvanje „tajnih“ podataka tajnim - tj.
dostupnim što užem krugu ljudi, uz istovremeno postojanje kontrole.
Da bi parlamentarni odbor za sektor bezbednosti mogao ostvariti svoju ulogu
moraju postojati svi uslovi koji su inače neophodni za aktivnu ulogu parlamenta
- postojanje političke volje, kapaciteta i formalnih ovlašćenja. Odbor ne sme
biti samo debatna grupa - on mora imati jasna ovlašćenja koja će mu obezbediti
autoritet. Među ovlašćenjima i karakteristikama koje parlamentarni odbor treba
da poseduje da bi odgovorio svom zadatku je i sledeće:
1. Odbor treba da bude sačinjen proporcionalno snazi političkih stranaka u
parlamentu. Treba razmotriti mogućnost da predsednik odbora bude iz
redova opozicije. U svakom slučaju, to treba da bude stručan, iskusan
poslanik sa nespornim autoritetom.
2. Potrebno je da relevantna ministarstava odborima na vreme dostavljaju
predloge doktrinarnih dokumenata i zakona iz oblasti odbrane, kako bi
ih odbori mogli detaljno analizirati. Rasprave na plenarnim zasedanjima
treba voditi tek pošto odbori završe svoju proceduru. Sa predlozima dokumenata
i zakona odbore treba da upoznaju ministri ili njihovi predstavnici.
3. Poželjno je da odbori raspravljaju i o nacrtima zakona, ne samo o predlozima.
4. Odbori treba da mogu inicirati donošenje zakona - raspravom o određenom
pitanju i upućivanjem odgovarajućih preporuka resornom ministru, ali i
izradom nacrta zakona unutar samog odbora.
5. Svi relevantni nacrti zakona i propisa o pitanjima odbrane i bezbednosti
koji se podnesu Skupštini, a koji su prošli analizu skupštinskih odbora,
pri ulasku u dalju skupštinsku proceduru treba da budu praćeni pisanim
primedbama odbora. Prilikom usaglašavanja pisanih primedbi odbori
mogu konsultovati resornog ministra.
6. Odbori treba da budu obavešteni, pa i da raspravljaju i daju mišljenja ili
saglasnosti na postavljenja najviših starešina u sektoru bezbednosti.
7. Resorni ministri treba da dostavljaju detaljne izveštaje odborima najmanje
jednom u 6 meseci, a po potrebi i češće. Odbor bi trebao da svoje
primedbe i preporuke dostavlja Ministru.
8. Resorni ministri, ili zamenici, u regularnom vremenskom periodu treba
da prisustvuju raspravama u relevantnim skupštinskim odborima, po mogućnosti
bar jednom u tri meseca.
9. Rukovodioci obaveštajnih i kontraobaveštajnih službi treba da redovno
podnose izveštaje odborima.
10. Odbori treba da imaju pravo da pozu ministra ili rukovodioca službe
bezbednosti na svoj sastanak u svako doba, i zatraže od njega određene
informacije.
11. Odbori treba da imaju pravo održavanja saslušanja i sprovođenja istraga
(anketni odbori), kojima su kao svedoci dužni da se odazovu i pripadnici
sektora bezbednosti, kako starešine, tako i izvršioci.
12. Odbori treba da pozivaju istaknute stručnjake na svoje rasprave i da na
drugi način koriste „spoljnu“ ekspertizu.
13. Odbori za odbranu i bezbednost treba da imaju mogućnost predlaganja
(javnih) rasprava u vezi sa pitanjima od veće važnosti za sektore za koje
su osnovani.
14. Članovi odbora treba da aktivno učestvuju u skupštinskim raspravama
po pitanjima iz nadležnosti odbora.
15. Odbore treba da budu konsultovani u pogledu zaključivanja i sprovođenja
svih međunarodnih ugovora koja se tiču odbrane i bezbednosti, posebno
onih koji se odnose na učešće oružanih snaga u mirovnim operacijama.
16. Odbori za bezbednost treba da sarađuju i razmenjuju iskustva sa odborima
drugih zemalja.
104 105