the process of security sector reform - ISAC Fund

dr Biljana Vankovska PRAVNI ASPEKTI REFORME BEZBEDNOSNOG SEKTORA: MOĆ I NEMOĆ PRAVA
dr Biljana Vankovska PRAVNI ASPEKTI REFORME BEZBEDNOSNOG SEKTORA: MOĆ I NEMOĆ PRAVA
vredniji cilj, čime i državno (političko) rukovodstvo dobija isti vrednosni oreol.
Država, analogno, nema cene i u metaforičkom smislu: ona se plaća ako je
potrebno i žrtvovanjem ljudskih prava i sloboda, pa čak i ljudskim životima (tj.
sveta je stvar žrtvovati život za državnu stvar). Sve dok je ovaj credo validan i
podignuto na najviši pijedestal u društvu, može se protumačiti na sledeći način:
prvo i pre svega, naša država, a tek onda demokratija i njeni principi. Tako,
umesto ograničavanje državne vlasti (i njen represivni aparat), rezultat je nekritičko
obožavanje države.
U situaciji kada se nacionalizam promoviše u najviši izraz patriotizma, vox
populi u okviru postojećih političkih institucija de facto znači samo bezrezervno
podržavanje militantne politike kroz ustavne mehanizme i kanale. Spremnost za
istinski kritički stav i kontrolu od strane parlamenta i javnosti u stvari, uopšte ne
postoji. Još gore, svaki se kriticizam percipira kao napad na nacionalnu bezbednost
i nacionalne interese. Vojna (ili šire, bezbednosna) sfera postaje nedodirljiva za
bilo kakav oblik javnog nadzora, zbog toga što nije trenutak za to, jer bi navodno
neprijatelji države/naroda mogli zloupotrebiti javnu kritiku režima. Interesantno,
veoma se često dešava da se i vlast i opozicija slože po tim pitanjima, de facto
uklope u postojeći režim i ponašaju se kao njegov deo. 10 Opozicija se jedino
može oglasiti određenim kritičkim primedbama zbog neuspeha vlasti da ostvari
proklamovane nacionalne ciljeve, ne prigovarajući previše o načinima na koji
su se ti ciljevi trebali ostvariti (tj. nasiljem). Zbog toga je karakteristično za
države involvirane u rat/konflikt da se odgovornost zbog nedostatka javne/društvene
kontrole nad bezbednosnim sektorom može, i treba, naći podjednako i na
strani vladajućih partija, i kod lojalne opozicije i kod pokorne javnosti. Ovakva
situacija najbolje objašnjava zašto države sa očito pristojnim pravnim sistemima i
osnovama demokratske kontrole bezbednosnog sektora ne deluju kao demokratije
u nedostatku demokratske (i miroljubive) političke kulture.
Na primer, autor citira debatu u Hrvatskom saboru održanu 6. oktobra 1993. godine, na kojoj
je jedan parlamentarac snažno kritikovao svog kolegu koji je govorio (samo) o ‘državi’ umesto
o ‘našoj državi’. Mirić Jovan, Demokracija u postkomunističkim društvima, (Zagreb: Prosvjeta,
1996): 228.
10
I pored toga što je Makedonija izbegla jugoslovenske konflikte, parlamentarizam je ipak funkcionirao
u senci rata. Od 1991. godine i sticanja nezavisnosti, parlament je doneo dva zakona o
odbrani, i u oba slučaja javna debata je izostala, dok su zakoni doneseni bez suštinske rasprave
i u parlamentu i sa aklamacijom. Ovaj primer pokazuje da kada država percipira ma kakvu (realnu
ili imaginarnu) pretnju to stvara atmosferu pritiska na sve državne aktere da manifestuju
veliki stepen solidarnosti, što praktično onemogućava istinsku debatu i konstruktivnu kritiku u
parlamentu ili javnosti.
Prema tradicionalnim shvatanjima demokratije, legitimacija (ili opravdanje
postojanja) državne vlasti proizlazi iz svojevidnog imaginarnog dogovora između
onih koji vladaju i onih u čije se ime vlada da će državne institucija garantovati
i, na taj način, osigurati bezbednost građana i zaštitu njihovih prava.
Međutim, jedna od najslabijih tačaka post-komunističkih demokratija se nalazi
u tzv. pitanju državljanstva/građanstva. 11 Etno-nacionalistički sistemi nastoje da
naglase podelu između većine (tj. pripadnika dominantne etničke grupe, tj. nas)
i manjine (pripadnike manjinskih etničkih grupa, tj. drugih).
Kao po pravilu, vojska i ostale bezbednosne institucije obuhvaćaju pripadnike
dominantne etničke grupe, dok manjine imaju problema da ih percipiraju
i prihvate kao nacionalne institucije koje štita sve građane. Države u kojim
vladaju međuetničke tenzije ne mogu, zbog toga, biti izvor bezbednosti (security-provider)
čak i kada imaju najbolju želju, jer osećaj bezbednosti nije
uvek objektivan, nego i u velikoj meri, subjektivna kategorija. U ovakvim
okolnostima, čak i tradicionalno značenje odnosa između većine-manjine u parlamentu
(zakonodavnom telu), dobija etničku konotaciju.
Po svemu sudeći, danas dominira naivno shvatanje da je vlast naroda dovoljna
garancija za demokratsku vladavinu. U zapadnim šemama razmišljanja i pružanja
asistencije u promociji demokratije, najvažnija polazna tačka je napraviti da se
glas naroda ne samo čuje, nego i da se artikuliše kao pritisak nad onima koji
vladaju. To se najpre radi preko parlamenta, kao opšteg predstavničkog tela, a onda
i kroz ostale demokratske političke institucije i institucije civilnog društva. Princip
većinskog odlučivanja se isto tako vidi kao esencijalni princip demokratije,
naravno uz određene mehanizme koji onemogućavaju tzv. tiraniju većine nad
manjinom. Međutim, malo je onih koji postavljaju pitanje šta znači kada kroz
glas većine dođe do podrške militantne politike, povećanja budžeta za vojsku u
rešavanju nacionalnog pitanja i izgradnje države? Većina, u javnosti i u parlamentu,
ne donosi automatski demokratske inicijative i zakone. Zato, donošenje odluka
većinskim glasanjem ne mora uvek značiti da je na delu demokratija.
Uspostavljanje demokratskih osnova političkog sistema predstavlja legitimaciju
za ulazak u društvo razvijenih država i u tzv. međunarodnu zajednicu.
11
Prema nekim od najvažnijih politikologa, „suštinski princip demokratije jeste u konceptu
građanstva/državljanstva (citizenship)”. (O’Donnell Gulliermo and Schmitter Philippe, Transitions
from Authoritarian Rule: Tentative Conclusions about Uncertain Democracies, (Baltimore:
John Hopkins University Press, 1986).
82 83