the process of security sector reform - ISAC Fund

prof. dr Bogoljub Milosavljević PRILOG DEFINISANJU DUGOROČNIH CILJEVA REFORME POLICIJE U SRBIJI
prof. dr Bogoljub Milosavljević PRILOG DEFINISANJU DUGOROČNIH CILJEVA REFORME POLICIJE U SRBIJI
moderne policije. Kao što se politika teško odriče od posezanja u ulogu policije,
tako se i policija nerado drži po strani od politike i najčešće je spremna da svoju
samostalnost žrtvuje političkim interesima vlade, budući da od naklonosti vlade
presudno zavise status njenih pripadnika i zvanične ocene njenog rada. Mada
se mera uzajamnog posezanja politike i policije razlikuje od države do države,
činjenica je da su odstupanja od političke neutralnosti policije univerzalno
obeležje i da je policija bilo gde u svetu duboko u političkom procesu, priznavalo
se to ili ne. 67 Policija je redovno jedan od najvažnijih oslonaca vlade, a ona se
meša u politiku najpre putem neposrednih oblika uticaja, koji mogu biti otvoreni i
tajni, a ogledaju se u političkim progonima oponenata režima, cenzuri, prismotri,
nadzoru i manipulacijama, uticajima na izbore i druge političke aktivnosti, odbrani
ili uskraćivanju podrške režimu koji je ugrožen, kao i u uticajima na političke
odluke. Takođe, postoje i značajni oblici posrednih uticaja, kakvi su mobilisanje
podrške javnosti vladinoj politici, pribavljanje ili potkopavanje legitimiteta vlade,
demonstracioni efekti, učešće u razvoju i slični. 68
Postoje i naročite okolnosti u kojima vlada uvodi policiju na velika vrata
u politički proces. Najpre, naše sopstveno a i tuđa iskustva nas uče da režimi
koji počivaju na ograničenom učešću subjekata društva u političkim procesima
rađaju potrebu za sve širim angažovanjem njihove policije u političkom životu
kako bi se kanalisala određena politička aktivnost. Zatim, kada se krene na put
diktature, policija će redovno biti prinuđena da bez ostatka stavi svoje snage u
službu diktatora, a njena će akcija biti obojena netolerantnošću i usmerena na
progon svega što je drukčije, što može narušiti monolitnost režimske strukture
ili ugroziti njen opstanak. Konačno, ako policija egzistira nepodeljena od službe
državne bezbednosti (koja se u diktaturama uvek pretvara u političku policiju),
onda će kontrola mišljenja špijuniranjem i nadzorom, ali i represija svakog
ispoljavanja drukčijih uverenja, postati najvažniji zadatak ne samo političke
policije, već i svakog običnog policajca. Sve su te okolnosti kumulativno postojale
u poslednjoj deceniji prošlog veka upravo u našem društvu.
Dakle, posledice politizacije policije u Srbiji ne mogu biti prevladane samo
zamenom ljudi na vodećim pozicijama u policiji (Ministarstvu unutrašnjih po-
67
Više o tome u našem radu Nauka o policiji, Beograd, 1997, str. 281-298 (i tamo navedena
literatura).
68
O klasifikaciji i sadržini oblika uticaja policije na politički proces videti: Bayley, D. H., Patterns
of Policing: A Comparative International Analysis, New Brunswick: Rutgers University
Press, 1990, pp. 159 etc.
slova), tako što bi se umesto kadrova jedne doveli kadrovi druge partije, jer se
time proces politizacije samo obnavlja i jače naglašava. Umesto toga je potrebna
jedna temeljita lustracija koja bi rezultirala uklanjanjem iz policije svih onih
koji su imali istaknutu ulogu u odbrani Miloševićevog režima putem kršenja
ljudskih prava ili su povezani sa kriminalnim grupama (dekriminalizacija).
Uz to je potrebno da se urade i neke druge, znatno teže stvari, koje su manjim
delom vezane za policiju, a većim delom za vladu. U prvom redu, vlada mora
da se odrekne pretenzija na korišćenje policije kao političkog instrumenta i da
se dosledno drži toga, uz istovremeno podržavanje razvoja uloge parlamentarne
i drugih vidova nevladine spoljašnje kontrole nad policijom. Vladina i druga
spoljašnja kontrola nad policijom treba da se gradi tako da odrazi balans između
potrebe da policija uživa operativnu nezavisnost, na jednoj strani, i potrebe
njenog podređivanja legitimnoj javnoj kontroli s ciljem onemogućavanja njenog
postupanja izvan zakonitih ciljeva, na drugoj strani. Radi toga, važno je da se
shvati da kontrola služi obezbeđivanju odgovornosti policije za njen nezakonit
rad, a ne služi podređivanju policije političkoj volji i interesima bilo koje stranke,
vlade ili lokalnih političkih struktura.
Kao jedna od mera koje bi mogle da znatnije doprinesu depolitizaciji policije,
predlaže se drugačija organizaciona struktura Ministarstva unutrašnjih poslova,
u kojoj bi policija bila organizovana u posebnoj upravi i podređena operativnom
rukovođenju profesionalnog starešine, dok bi Ministarstvu (tj. njegovim službama
u sedištu) preostale funkcije strateškog i planskog usmeravanja policije. Tim
putem bi se, zapravo, postiglo da operativna aktivnost policije bude organizaciono
izmaknuta od političkih uticaja vlade.
Takođe, potrebno je i da vlada doprinese konačnom razdvajanju uloga policije
i službe državne bezbednosti (BIA). Radi toga je neophodno izmeniti postojeći
zakon o BIA, koji snabdeva pripadnike te agencije policijskim ovlašćenjima i
otvoreno podržava pravo BIA na mešanje u rad policije. Obe te stvari su ostaci
nekih prošlih vremena i nesaglasne su položaju službi bezbednosti u demokratiji.
Naročito je važno dokinuti praksu u kojoj je policija i dalje visoko zavisna od
obaveštajnih podataka BIA o organizovanom i još nekim oblicima teškog kriminala,
uključujući i neodrživo mešanje BIA u izbor policijskih kadrova (putem
bezbednosnih provera za novoprimljene policajce).
146 147