the process of security sector reform - ISAC Fund

prof. dr Dragan Simić SAVREMENE TEORIJE BEZBEDNOSTI
prof. dr Dragan Simić SAVREMENE TEORIJE BEZBEDNOSTI
odnosu na racionaliste i utilitariste, uvodeći u razmatranja ulogu i značaj „idejne
podloge“, pojedinačnu i kolektivnu psihologiju, antropološka saznanja itd.
Slično kao što Ken But (Booth) u svom preširokom određenju kaže da je
emancipacija „oslobođenje ljudskog bića od pritisaka i iskorišćavanja“, utemeljivač
istraživanja mira, Johan Galtung, pretnje miru i bezbednosti uočava pre
svega u postojanju tzv. strukturalnog nasilja. 101 Galtungovo podsticajno određenje
„strukturalnog nasilja“ predstavlja verovatno najubedljiviji primer koji
pokazuje istovremeno prednosti, ali i nedostatke „kritičkih pristupa“ bezbednosti.
„Strukturalno nasilje“ postoji, veli ovaj Norvežanin, „uvek kada su ljudska bića
pod takvim uticajem da je njihova somatska i mentalna potvrda ispod njihove
moguće realizacije“. 102
„Siromaštvo, nepravda, uništavanje prirodne sredine i sukob deluju međusobno
na složene i potentne načine“, stoji zapisano u jednom od izdanja Komisije
za prirodnu sredinu i razvoj Organizacije ujedinjenih nacija.
„Kritičkim pristupima“ redefinisanoj zamisli bezbednosti otvara se još jedno
izuzetno važno pitanje za utemeljenje nauke o bezbednosti. Reč je o njihovom
nastojanju da se pouzdano odredi kada jedno društveno pitanje, i jedno pitanje
uopšte, postaje bezbednosno pitanje. Odnosno, koja sve pitanja, koji izazovi i
u kom trenutku, postaju bezbednosni izazovi i pretnje pa, sledstveno tome, i odgovarajući
predmet izučavanja nauke o bezbednosti.
Nekoliko podsticajnih struja unutar treće, „prostrane crkve“, obogatilo je
promišljanje bezbednosti krajem XX veka. Zapravo, ono što je zaista novo, premda
najčešće bez potrebne naučne strogosti, „stiglo je“ u nauku o bezbednosti upravo
iz skupa „alternativno-kritičkih“ 103 pristupa bezbednosti.
Svojevrsni „hibridni, nomadski diskurs“ u studijama bezbednosti uočava se već
u tzv. socijalno-konstruktivističkoj teoriji. Započinjemo ovaj sažeti prikaz nekoliko
101
Galtung, J., Violence, Peace, pp. 110-111 (prema: Simić, D., Pozitivan mir, Beograd: Arhiv
Kljakić, 1993, str. 73.)
102
Isto.
103
Umesto da kao većina autora, „treću grupu“ zovu tzv. kritičkim teorijama bezbednosti,
Smit i Bejlis (Smith and Baylis) sve „ostale“ struje, uz „tradicionalne“, realističke i liberalno
– institucionalističke pristupe, podvode pod zajednički naziv: „Alternativni pogledi na
međunarodnu i globalnu bezbednost“, navedeno prema: Smith and Baylis, op. cit., p. 265.
najpoznatijih struja iz treće grupe pristupa upravo socijalno-konstruktivističkom
teorijom jer ona, po svojim osnovnim pretpostavkama, predstavlja most između
neorealističkih shvatanja na jednoj i, „alternativnih pogleda“ na bezbednost, na
drugoj strani. Jedan od najpoznatijih predstavnika socijalnog konstruktivizma,
Aleksandar Vend (Alexander Wendt), prihvata stav da su države i dalje ključni
„referentni objekti“ bezbednosti i subjekti međunarodne politike i međunarodne
bezbednosti; on, takođe, ne poriče postojanje anarhičnih odnosa u međunarodnom
sistemu država, zatim, činjenicu kako države povećavaju ne samo odbrambenu
nego i ofanzivnu moć, kao i da u primorodijalnoj težnji da opstanu, one u stanju
„egzistencijalnog grča“, iako nastoje da misle sebe u sistemu i sistem kao celinu
racionalno, uglavnom sumnjaju u iskrene namere drugih država. „Socijalni konstruktivisti“
smatraju, dalje, da odlike međunarodnog sistema presudno određuju
ponašanje država – ipak, za razliku od neorealista i neostrukturalista, oni ističu
da „struktura predstavlja proizvod ne samo, strogo uzevši, materijalnih činilaca
moći, nego je u većoj meri određena društvenim odnosima“. 104
Tzv. društvene strukture u tumačenju „socijalnih konstruktivista“ sačinjene
su od zajedničkog znanja, razumevanja i očekivanja, materijalnih izvora u užem
smislu, kao i od konkretnih delatnosti; prema tome, smatraju zagovornici ove
struje, ukoliko promenimo način na koji promišljamo međunarodne odnose, to
može, između ostalog, da dovede i do temeljnog zaokreta prema stanju veće međunarodne
bezbednosti. Još određenije, ideje, predstave i značenja, po „socijalnim
konstruktivistima“, presudno određuju ponašanje država – njihovom promenom
menja se i suština strukture koja je, kao što smo utvrdili, njihov proizvod.
Aleksandar Vend iznosi dokaze u prilog istinitosti ove pretpostavke na sledeći
način: ponašanje i razmišljanje država u ključu tzv. bezbednosne dileme je, po
njemu, posledica društvenim činiocima oblikovane strukture, pri čemu, na primer,
države pribegavaju u krajnjoj liniji ostvarenju svojih interesa u pojmovima, odnosno
postupcima samopomoći pre svega zbog nepoverenja u iskrene namere drugih, a
ne zbog po njih nepovoljnih pokazatelja koji su izraženi u strogo materijalnim
činiocima moći. Nasuprot tome, bezbednosne zajednice, tamo gde su zasnovane,
temelje se pre svega na međusobnom poverenju država članica koje podrazumeva
postojanje čvrstog uverenja da će se svi sukobi interesa do kojih neminovno dolazi
i unutar takve zajednice, rešavati isključivo miroljubivim sredstvima.
104
Smith and Baylis, op. cit., p. 265.
172 173