the process of security sector reform - ISAC Fund

prof. dr Dragan Simić SAVREMENE TEORIJE BEZBEDNOSTI
prof. dr Dragan Simić SAVREMENE TEORIJE BEZBEDNOSTI
psihološka, realna ili zamišljena, otvorena ili prikrivena, spoljna ili unutrašnja 75
– bezbednost tog „relevantnog objekta bezbednosti u pitanju“ tradicionalno je, takođe,
određivana odnosom između pretnji i sposobnosti da im se odgovori. „Ključevi“
za dostizanje, očuvanje i unapređenje bezbednosti na bilo kojem nivou i
svih navedenih objekata bezbednosti bili su, sledstveno tome, u rukama države.
Budući da tako smišljena bezbednost leži u preseku pretnji i sposobnosti, 76
proizlazi, da u slučaju kada pretnje prevazilaze mogućnosti da im se odgovori,
„relevantni objekat bezbednosti u pitanju“ postaje „pozivajuća žrtva“. 77
U suprotnom, kada sposobnosti nadilaze pretnje, određivanjem stanja
bezbednosti samo merilima moći, te mišljenjem i ponašanjem u obrascu tzv.
bezbednosne dileme, otvara se dalje, kao što je poznato, ad infinitum, spirala
nadmetanja država u uvećavanju, uglavnom, vojne moći.
Drugim rečima, sledeći tradicionalni, „realpolitički“ pristup pitanjima
bezbednosti, kad se radi o sistemu država, proizlazi iz toga da država vlastitu
bezbednost traži, i nalazi, u vlastitoj vojnoj moći i/ili slabosti protivnika. 78
Još određenije, od svih opasnosti koje prete osnovnim dobrima i usvojenim
vrednostima države, kao ustanove u užem smislu, i državi kao političkoj zajednici
svih njenih građana, prevashodno se vodi računa o najstarijoj i najpoznatijoj
– uspešnom oružanom napadu strane države, 79 tj. o ratu i o porazu.
Najposle, doslovno uzimajući izložene postavke takve tradicionalne zamisli
bezbednosti, država je bezbedna samo kada ostvari ravnotežu između vojnih
pretnji i vlastite vojne moći da na njih odgovori. Ovde je očigledno reč o strategijskoj
nacionalnoj i državnoj bezbednosti. Stoga je ispravnije, kada se govori o
bezbednosti do kraja Hladnog rata, upotrebljavati pojam strategija, nego sintagmu
studije bezbednosti sa njenim današnjim sadržajem i značenjem.
Kao što se može videti, ponašanje država tokom čitave istorije međunarodnih
odnosa, uključivši tu i hladnoratovsko razdoblje, odlikuju takve delatnosti koje
75
Davis, B., Complex Insecurity: Implications of a Sobering Metaphor, International Studies
Quarterly 40, no. 4, December, 1996.
76
Nelson, D.N., Great Powers and Global Insecurity, navedeno prema: Europe’s New Security
Challenges, London, 2001, p. 356.
77
Isto, strana 356.
78
Aron, R., Paix et Guerre entre les Nations, Paris: Calman – Levy, 1962, p. 82.
79
Dimitrijević, V., Pojam bezbednosti u međunarodnim odnosima, Beograd: Savez udruženja
pravnika Jugoslavije, 1973, str. 40.
su usmerene na dostizanje bezbednosti, pre kroz uvećanje vlastitih sposobnosti,
nego smanjivanjem pretnji (threat abatement) kroz saradnju i tzv. zajedničko
delovanje (cooperative security). Kada se bezbednost određuje kao odsustvo pretnji,
ili kao sposobnost da se odvrati pretnja u, što je najznačajnije, odnosima neprekidnog
nadmetanja u povećanju ili uravnoteživanju snaga, onda je neizbežno
razmišljanje i ponašanje u obrascu bezbednosne dileme. Premda je reč o jednom
od „opštih mesta“ realističkog pristupa bezbednosti, nije zgoreg, ponovo razmotriti
sadržinu ovakvog mišljenja i ponašanja u pitanjima bezbednosti jer i danas,
naime, ima onih koji smatraju da glavni subjekti međunarodnih odnosa, svejedno
da li to priznaju ili ne, deluju u okviru bezbednosne dileme. Za realiste, kao što
je poznato, sistem država i dalje predstavlja okosnicu, skelet svetskih odnosa,
pri čemu strateška kalkulacija čini samu srž mišljenja bezbednosti država članica
sistema. Neki od njih dopuštaju mogućnost da međunarodne organizacije
igraju drugorazrednu ulogu, tako što posreduju izvorno državnu volju (Bull),
ali odbacuju ocene prema kojima je sistem država zastareo (Falk) kao i da je u
fazi svog „istorijskog strateškog odstupanja pred izazovima i pretnjama kojima
objektivno više nije dorastao“, kako tvrde npr. najgorljiviji globalisti.
Neorealisti, strukturalisti i neostrukturalisti se, na primer, slažu da je sistem
država ozbiljno napadnut krupnim promenama koje su se dogodile u međunarodnim
odnosima i, posebno, posledicama koje uzrokuju uvećana i složena međuzavisnost
i globalizacija. Isti autori smatraju da je sistem država, uz neophodna
prilagođavanja u stvarnosti do kojih će neminovno doći, za sada, kao i u doglednoj
budućnosti, nezamenljivo načelo organizacije međunarodnih odnosa i svetske
politike.
Samo „neuralgično jezgro bezbednosne dileme“ (security dilemma) najtačnije
je, i u najkraćem, odredio Robert Džervis (Jervis) tvrdnjom da je bezbednosna
dilema situacija u kojoj „postupci pomoću kojih jedna država pokušava da poveća
vlastitu bezbednost istovremeno umanjuju bezbednost drugih“. 80 Postojanje
bezbednosne dileme, pojašnjava Džervis navedeno određenje, podrazumeva takvu
situaciju u kojoj, čak i kad se države naoružavaju sa ciljem samoodbrane,
one samim tim (ipso facto), umanjuju bezbednost svojih suseda pomeranjem
„klackalice“ ravnoteže moći na svoju stranu. Susedi i drugi će, sledeći istu logiku,
biti prinuđeni da, zbog osećanja ugroženosti, uvećavaju vlastitu moć radi
ponovnog uspostavljanja ravnoteže – zaviseći pretežno od hirovitih promena
80
Jervis, R., Cooperation Under the Security Dilemma, “World Politics” 30, January, 1978, p. 76.
156 157