the process of security sector reform - ISAC Fund

prof. dr Dragan Simić SAVREMENE TEORIJE BEZBEDNOSTI
prof. dr Dragan Simić SAVREMENE TEORIJE BEZBEDNOSTI
LIBERALNI INSTITUCIONALIZAM
„Tradicionalni“, realistički pristup međunarodnim odnosima ozbiljno je
uzdrman ranih sedamdesetih godina XX veka stanovištima zagovornika tzv. liberalnog
institucionalizma. Do otprilike dve decenije pre okončanja sukoba između
Istoka i Zapada, najveći broj rasprava koji se vodio o bezbednosti našeg
kontinenta, kao i o obliku i strukturi „Evropske bezbednosne građevine“ u nastajanju,
završavan je zaključcima o potrebi da se prevaziđe tradicionalna,
hladnoratovska usredsređenost na vojnu moć i nacionalnu teritorijalnu odbranu.
Postojao je tada u Evropi, više nego u drugim delovima tragično podeljenog
sveta, sudbonosni nalog podjednakog značaja za opstanak i bezbednost: da se
izbegne dalji sunovrat i ulazak u poslednji krug nuklearne bezbednosne dileme.
Na vrhuncima bezumne trke u naoružavanju, na vršnoj tački starog bezbednosnog
obrasca, posle ozbiljnih istraživanja i razgovora u senci nuklearnog
holokausta, ponuđene su i neke druge ideje i zamisli bezbednosti. Takav, novi,
bezbednosni obrazac je utemeljivan na životnoj neophodnosti razvijanja saradnje
između članica međunarodnog društva. Bilo je reči, naime, o stvaranju uslova
za unapređenje veza i razmenu obaveštenja s ciljem uspostavljanja poverenja,
potom o uspostavljanju zajedničkih načela, normi i pravila za obuzdavanje
agresivnog ponašanja, kao i o naporima za stvaranje osnova za kolektivno delovanje,
predupređivanje sukoba, upravljanja krizama i izgradnju mira sa, što
je najvažnija novina, bezbednošću pojedinca kao „izvorom i utokom“ bilo koje
zamisli i sistema bezbednosti. 89
Propitivanjem osnovnih pretpostavki liberalnog institucionalizma o bezbednosti,
istovremeno se pruža prilika i za sagledavanje novog, proširenog i produbljenog
koncepta bezbednosti u veoma izmenjenim okolnostima posle Hladnog
rata. Pojava nekoliko teoretičara koji pripadaju ovom pravcu istraživanja i
promišljanja društvene i međunarodne stvarnosti se, naime, vremenski podudara
sa krajem pedesetogodišnjeg sukobljavanja dva vojnopolitička saveza kad je reč
o „događajnoj istoriji“ (Brodel) ali, što je još važnije, sadržinski se poklapa i
sa očiglednom i zabrinjavajućom ne-saglasnošću do tada preovlađujuće zamisli
bezbednosti, s jedne, i prirode novih bezbednosnih izazova i pretnji koji su se pojavili
u smiraj prošlog veka, s druge strane.
89
Gartner, H., (ed.), Europe’s New Security Challenges, London: Hyde – Price, Adrian and
Reiter, Erich, Boulder, 2001, p. 3.
Liberalni institucionalisti prihvataju mnoge od temeljnih postavki zagovornika
„realizma“, na primer, stava da je preovlađujuće stanje u međunarodnom sistemu,
stanje anarhije, kao i da odnose u jednom takvom „anarhičnom društvu država“ 90
suštinski odlikuje politika sile. Dok „realisti“, kao što je poznato, strukturalnu
anarhiju međunarodnog sistema smatraju neizbežnom i nepromenljivom posledicom
oštrog razlikovanja između unutrašnje i spoljne politike, pri čemu je,
po njima, u unutrašnjim odnosima moguće dostići pravdu, zajedništvo i društveni
napredak, a ne i izvan države, u nedostatku središnjeg autoriteta (u međunarodnom
sistemu države su osuđene na samopomoć u težnji da osiguraju
opstanak), dotle liberalni institucionalisti odbijaju da prihvate njihove zaključke
u pogledu mogućnosti prevazilaženja takvog stanja u međunarodnim odnosima.
Tako Džervis, Kiohejn (Keohane), Naj (Nye), Bauman (Baumann) i drugi ukazuju
na značaj međunarodne saradnje, posebno one koja se ispoljava kroz njene
multilateralne oblike i institucionalno udruživanje, kao najdelotvornijeg načina
za prevazilaženje nasilnih sukoba u odnosima naroda i država. Najposle, zagovornici
liberalnog institucionalizma u prvi plan ističu političku, ekonomsku i
kulturnu saradnju u odnosima „složene međuzavisnosti“ izrasle, pre svega, na
podlozi neslućenog tehničko-tehnološkog napretka, a potiskuju usredsređenost
„realista“ samo na nacionalnu bezbednost, politiku sile i vojnu moć.
U razmatranju ukupnih međunarodnih odnosa i svetske politike, a posebno
u pogledu pojedinačne, grupne, nacionalne, regionalne, međunarodne i globalne
bezbednosti, liberalni institucionalisti veliki značaj i ulogu pridaju i tzv. nedržavnim
činiocima i subjektima.
Verovatno najveći izazov realističkom pristupu bezbednosti, posebno razmišljanju
i delovanju u ključu tzv. bezbednosne dileme, postavio je krajem pedesetih
godina XX veka Karl Dojč(Karl Deutsch) sa saradnicima. Na osnovu
saznanja dobijenih iz obimnog empirijskog istraživanja odnosa naroda i država
Severnoatlantskog regiona, on je kao rešenje s ciljem uspostavljanja trajne i miroljubive
saradnje predložio vlastitu zamisao/model „bezbednosne zajednice“.
Jedna takva zajednica, kao svojevrsna zajednica bez rata (no-war community),
ne podrazumeva samo isključivanje rata u odnosima njenih članica, nego, što je
možda još značajnije, i konceptualno odbacuje oslanjanje i računanje na vojnu
moć u odnosima unutar zajednice. Dojč u tom smislu kaže: „Bezbednosna zajednica
je skup ljudi koji su se udružili. Pod udruživanjem ovde mislimo na
90
Bul, H., The Anarchical Society – A Study of Order in World Politics, London: Macmillan,
1995,
164 165