the process of security sector reform - ISAC Fund

prof. dr Dragan Simić SAVREMENE TEORIJE BEZBEDNOSTI
prof. dr Dragan Simić SAVREMENE TEORIJE BEZBEDNOSTI
osećanja ugroženosti ili nadmoći, pre nego od zasnivanja delatnosti na osnovama
sagledavanja stvarnog stanja „međunarodne stvari“ („verita effetualle delle cose“-
Makijaveli), milenijumski staro razmišljanje i ponašanje u ključu bezbednosne
dileme nije dovelo do stabilnih međudržavnih odnosa i trajnog mira. Naprotiv.
Usko shvatajući bezbednost samo u njenom vojnom vidu, u obliku strategijske
nacionalne bezbednosti, pri čemu se i sposobnost i pretnja iskazuju u vojnoj dimenziji,
bezbednost se jednoznačno i jednosmerno vezivala za uvećanje moći, a
skoro potpuno se previđalo da u već neznatno široj ravni shvatanja ona može biti
delotvornije vezana za „smanjivanje pretnji“. 81 Rat i nasilni sukobi su u ovakvom
pristupu „uknjiženi“ u bezbednosni proračun bilo koje države. Najpoželjniji i
gotovo isključivi oblici saradnje u bezbednosti glavnih subjekata „anarhičnog
društva država“ praktikovani su kroz tzv. različite strategije međunarodnog osiguranja:
vojne ili dinastičke saveze, paktove, rudimentarne sisteme regionalne bezbednosti.
Zagovornici realističkog pristupa, sve pozivajući se na „stvarnu stvarnost“,
ispuštaju iz vida upravo jedan krupan, praktičan nedostatak ovakvog razmišljanja
i ponašanja. Premda, naime, vojničko snaženje jedne države, svejedno
da li se do njega dolazi samostalno ili putem udruživanja u paktove ili saveze,
ponekad i samo uz dobijanje bezbednosnih garancija neke od velikih sila, zaista
može da smanji izvesnost poraza, ali takvi postupci istovremeno izazivaju drugu
stranu, čime poništavaju bezbednosni učinak napora države o kojoj je reč.
Dovođenjem na ovakav način u vezu pojmova bezbednost i moć, otvaraju
se i neka druga pitanja: dobro je poznato, naime, da je uprkos mnogobrojnim
pokušajima te vrste, teško tačno meriti moć, pa čak i vojnu koja se, inače, u znatnom
broju svojih vidova i činilaca može i egzaktno iskazati. Otuda je, između
ostalog, stvarni odnos moći vidljiv tek u ratnom sukobu – što će reći da ni najveća,
„apsolutna bezbednost“ ne leži u gomilanju tradicionalnih vidova moći, dalje, bez
obzira na to, kako se pravda uvećanje vlastite moći, čak i kad je iskreno preduzeto
s ciljem samoodbrane, takvi postupci uvek proizvode protivmere. 82 Nikad u potpunosti
iskorenjiva iracionalnost političkih odlučilaca u opažanju moći, tuđe i
svoje, uzrokuje stalnu teskobu, neizvesnost i strah u pogledu vlastite bezbednosti.
Mišljenje i delovanje u ključu bezbednosne dileme predstavlja, slikovito kazano,
kretanje kroz manji ili veći broj koncentričnih krugova, putem kojih se neizbežno
stiže i do samog središta, krajnjeg i najpouzdanijeg odmeravanja snaga – rata.
Mnogo je, na žalost i previše, primera u istoriji međudržavnih odnosa koji pot-
81
Nelson, D. N., op. cit.
82
Dimitrijević, V., op. cit., str, 41.
vrđuju istinitost navedenog stanovišta. Jedan od najpoznatijih takvih slučajeva
navodi Tukidid u Peloponeskom ratu – Lakedemonjani su „odglasali“ prethodno
sklopljene mirovne ugovore iz straha (phobos) od neumerenog jačanja svog
jedinog takmaca u helenskom svetu – talasokratske Atine, i ušli u rat sa njom i
njenim saveznicima. 83
Središnja zamisao najšireg realističkog pristupa i iz njega nastalih preoblikovanih
pravaca i škola, jeste zamisao nacionalne bezbednosti, koja je ranije
često označavana kao spoljna bezbednost države. Stručnoj i široj javnosti su,
inače, dobro poznate teškoće tačnog određivanja sadržaja ovog pojma: počev
od toga da, na primer, pojedini autori ne prave potrebnu razliku između državne
i nacionalne bezbednosti. Nikada se, naime, pouzdano ne zna, ukoliko se
prethodno ne razjasni na koji se relevantni objekat bezbednosti misli: na državu
kao ustanovu u užem smislu, na etnički određen i po pravilu većinski narod
u njoj, na političku zajednicu svih državljana ili, što je najpoželjnije, na sve
građane, članove društva o kome je reč, nezavisno od njihove etničke, verske,
„socijetalne“ i ideološke pripadnosti.
Tako, dosledno u „realističkom“ duhu, Kenan npr., određuje nacionalnu
bezbednost kao „fizičku netaknutost nacionalnog života“; Volter Lipman, dalje,
tvrdi da je „jedna nacija bezbedna sve dok ne mora da žrtvuje suštinske vrednosti
ukoliko želi da izbegne rat, a ako je napadnuta sposobna je da ih odbrani pobedom
u jednom takvom sukobu“. Najpoznatiju definiciju bezbednosti ove škole
mišljenja dao je Arnold Volfers koji kaže da je: „bezbednost u objektivnom
pogledu, odsustvo pretnji usvojenim vrednostima, a u subjektivnom pogledu,
znači odsustvo straha da će te vrednosti biti napadnute“. 84
Sa teškoćama i nesaglasnostima susrećemo se i u pokušaju određivanja
značenjskog sadržaja pojma nacionalni interes. Kao što ističe profesor Andreja
Miletić, „koncept nacionalnog interesa je ušao u političku teoriju tek posle
duge upotrebe u političkoj praksi… pre nego što je postao instrument političke
analize, on je bio oruđe političkih borbi“. 85 U tipične predstavnike shvatanja
83
Đurić, M.N., Istorija helenske književnosti, Beograd: Narodna knjiga, 1951.
84
Različita određenja bezbednosti videti u Smith, Steve, and, Baylis, John, The Globalization
of World Politics, New York: Oxford University Press, 2001., p. 255; Za Kenanovo određenje
bezbednosti videti Kennan, G.F., Realities of American Foreign Policy, New York, 1966, p. 11.
navedeno prema: Dimitrijević, V., op. cit., str. 20.
85
Miletić, A., Nacionalni interes u američkoj teoriji međunarodnih odnosa, doktorska disertacija,
Fakultet političkih nauka, Beograd, 1977.
158 159