the process of security sector reform - ISAC Fund

prof. dr Bogoljub Milosavljević PRILOG DEFINISANJU DUGOROČNIH CILJEVA REFORME POLICIJE U SRBIJI
prof. dr Dragan Simić SAVREMENE TEORIJE BEZBEDNOSTI
dole, preovlađuje kažnjavanje kao glavni metod motivisanja osoblja, inicijative
osoblja se ne prihvataju, ne slušaju i ne ohrabruju, postoji niska tolerancija prema
nekonformistima i nema fleksibilnosti u susretu s novim situacijama.
Posebni problemi te vrste postoje u sistemu policijske obuke i školstva.
U protekloj deceniji čak je došlo do jačanja obeležja vojnog modela obuke, u
kome se strogo insistira na formalnoj disciplini, negovanju i usvajanju vojničkih
manira, krutom poštovanju odnosa stariji-mlađi, otvorenom potenciranju inferiornog
statusa regruta tokom obuke, kao i na socijalnoj izolaciji regruta. Te
negativne strane se naročito ukorenjuju u srednjoj i visokoj policijskoj školi,
koje traju po četiri godine i za sve to vreme postoji internatski tip smeštaja đaka,
odnosno studenata. Tokom školovanja oni se podvrgavaju krutoj vojnoj disciplini
i prolaze vojnu obuku. Takav sistem obuke i obrazovanja ima za rezultat kadar
koji nema dovoljno fleksibilnosti i taktičnosti u odnosima s javnošću, teži da
građane tretira sa dozom superiornosti i agresivnosti, teško se uklapa u socijalnu
sredinu, sklon je da vrednostima demokratskog društva pretpostavlja lojalnost
službi itd. U toku prvih godina službe mladi ljudi se uvode u sitem vrednosti
policijske subkulture, u kome se dodatno krune i kvare neke od osobina koje bi
trebalo da odlikuju policijske službenike, a prvenstveno se uči da su formalna
disciplina i njeno vidljivo manifestovanje, ćutanje o greškama kolega i „duh
jedinice“ najvažnije stvari, kao i to da se napreduje ne po onome što se o poslu
zna, već po onome koga treba personalno znati.
Reforma policijske obuke i školstva je izvesno jedan od prioriteta, odnosno
stvar koja ne trpi odlaganja, jer se tom reformom najpre mogu izmeniti negativne
vrednosti u sistemu policijske subkulture. Tako gledano, trogodišnje odlaganje
reforme u toj oblasti jeste najveći ustupak održavanju nezadovoljavajućeg stanja
u policiji.
Ovaj rad prvobitno je objavljen u Zborniku radova sa
III Škole reforme sektora bezbednosti, 2004. godine.
prof. dr Dragan Simić
Vanredni profesor Fakulteta političkih nauka u Beogradu,
i Direktor Centra za studije SAD
SAVREMENE TEORIJE BEZBEDNOSTI
Ovaj osvrt ima za cilj da izloži preovlađujuće tokove u mišljenju bezbednosti
na prelazu iz veka u vek i novi milenijum. Reč je pre o pristupima pitanjima
bezbednosti nego, metodološki i naučno-teorijski strogo govoreći, o razvijenim,
unutar sebe ne-protivrečnim, sistemima ili školama mišljenja bezbednosti. Otuda
ćemo iz razloga preglednosti, kao i zbog nepostojanja jasnog i pouzdanog merila
za njihovo razlikovanje (fundamentum divisionis), razvrstati mnogobrojne
pristupe u tri osnovne grupe:
I) REALISTIČKI
II) LIBERALNO-INSTITUCIONALISTIČKI
III) ALTERNATIVNO-KRITIČKI PRISTUPI
Kao posebnu grupu, predstavićemo i globalističke poglede na bezbednost.
REALISTIČKA GRUPA PRISTUPA
Od vremena prvih poznatih odnosa političkih jedinica, a posebno ustanovljavanjem
savremenog međunarodnog sistema država, kao i tokom čitavog razdoblja
bipolarizma, stvarnost bezbednosti je osvajana gotovo isključivo vojnim
pojmovima, a od njenog nastanka glavni objekat i subjekat bezbednosti bila je
suverena država. Države su, na takav način, „realistički“, samo putem uvećanja
vlastite vojne moći ili pristupanjem odgovarajućim savezima, nastojale da
sasvim isključe ili u najvećoj mogućoj meri smanje mogućnost „poraza u oružanom
sukobu“. Za sve druge objekte i subjekte bezbednosti – pojedinca, društvenu
grupu, određenu biosocijalnu zajednicu, narod, naciju, međunarodno društvo
država, kao i za globalno društvo u nastajanju, bilo da je pretnja fizička ili
154 155