the process of security sector reform - ISAC Fund

prof. dr Dragan Simić SAVREMENE TEORIJE BEZBEDNOSTI
prof. dr Dragan Simić SAVREMENE TEORIJE BEZBEDNOSTI
pokreta“ i jačanje „globalne svesti“, ostaje nedovoljno jasno ko danas, kao i ko
će u budućnosti, preuzeti odgovornost za globalnu bezbednost? To svakako, po
njima, ne mogu da budu nacionalne države koje je zahvatio „proces unutrašnjeg
rastakanja strukture i funkcija“. Martin Šo (Martin Shaw), primera radi, smatra
da kao posledica takvog procesa, „čitave zajednice, uključivši sela i gradove,
etničke grupe, njihove načine života, tradicije i oblike društvenog organizovanja
su izloženi opasnosti, zajedno sa životima i blagostanjem pojedinca“. 113
U takvim izmenjenim uslovima, međunarodnu i globalnu bezbednost ne
ugrožavaju više pretežno međudržavni sukobi kao nekada. Novi, gotovo isključivi
oblici nasilnih sukoba su sukobi unutar pojedinih država, najčešće uzrokovani
nacionalno-etničkim, ideološkim ili verskim suprotnostima. Reč je o
vrsti nasilnih sukoba koji su obeležili poslednju deceniju XX veka. Za razliku
od Holstija koji se ne bavi podrobnije istraživanjem uticaja globalizacije na oblike
i učestalost nasilnih sukobljavanja, Meri Kaldor, na primer, smatra da se ti
„novi ratovi“ (the new wars) mogu jedino razumeti u „kontekstu globalizacije“:
ideološki i teritorijalni sukobi ranijih vremena su, po njoj, zamenjeni „političkim
sukobljavanjem između…kosmopolitizma zasnovanog na uključivim multikulturnim
vrednostima i politike posebnih identiteta“. 114 Sve to je, po mišljenju Meri
Kaldor, zapravo, sukob između onih koji su uključeni u tokove globalizacije i
ostalih, koji su iz njih isključeni.
„Globalisti“, dalje, tvrde da su glavne nedoumice međunarodne zajednice
u slučajevima pretnji bezbednosti pojedinaca i društvenih grupa, razrešene istorijskim
preoblikovanjem ljudskog društva u globalno društvo – sledeći i
braneći takve opšteprihvaćene vrednosti života u ljudskom društvu, najzad, briga
za ljudska, pojedinačna, grupna (kolektivna) prava, očekivana je i opravdana. O
tome da li i nad onima koji se staraju i preduzimaju radnje u slučajevima kršenja
ljudskih i manjinskih prva postoji demokratski nadzor, ovi autori nisu pisali.
Već je, inače, raspravljano o napetosti koja se javlja između sistema država
i globalnog društva u nastajanju. To da sistem država više nema isključiva prava
u pogledu staranja, osiguranja i unapređenja bezbednosti, od pojedinačne do
globalne, posle svih iskustava poslednjih decenija, kao i izvršenih promena u
procesu preoblikovanja same zamisli, jeste „opšte mesto“. Nesporno je, takođe,
da se pojedinačna bezbednost nalazi, tj. tvori, nesvodivo jezgro bilo kog nivoa
113
Isto.
114
Isto.
bezbednosti, kao i bezbednost u celini. Njeno ugrožavanje ili nepostojanje obesmišljava
sve ostale nivoe bezbednosti, ukoliko je neki od njih i dostignut – preko
grupne, nacionalne, regionalne, međunarodne do globalne. Veliki je doprinos,
po našem mišljenju, „alternativno-kritičkih“ pogleda na bezbednost, posebno
zagovornika globalističkih pristupa, što je bezbednost pojedinca konačno čvrsto
utvrđena u središte zamisli bezbednosti na svakom nivou.
Premda Antoni Gidens (Anthony Giddens) način promišljanja bezbednosti
zagovornika globalnog društva naziva „utopijskim realizmom“ 115 , njihovo zalaganje
za izgradnju „novog kosmopolitskog globalnog bezbednosnog poretka“
zaslužuje pažnju. Ostvarenje jednog takvog poretka, koliko god taj cilj sada
izgledao udaljen i skoro nedostižan, utopijski, vredna je svakog napora i „konfučijanske
istrajnosti“. Pojedine ocene „globalista“, naime, podjednako kad je reč o
odlikama preoblikovanih međunarodnih odnosa u uslovima sve globalizovanije
svetske politike, utemeljene su više u „stvarnoj stvarnosti“, nego što neizbežno
sadrže, kao i svaka zamisao usmerena prema horizontima budućnosti uostalom,
„normativne projekcije poželjnog“. O čemu je, zapravo, reč?
Globalisti, pomalo poneseno, na podlozi učinka dosadašnjeg i izvesnog budućeg
učinka globalizacije u svim vidovima njenog ispoljavanja, predviđaju
rast postojećih „bezbednosnih zajednica“. Podsticaj takvim predviđanjima predstavlja
i nastajanje, kako tvrdi Šo u knjizi „Globalno društvo i međunarodni
odnosi“ (Global Society and International Relations), 116 gigantske po prostiranju
severne bezbednosne zajednice. Ta zajednica treba da se širi u interesu globalnog
mira, tako da prevaziđe svoj evroatlantski nukleus i obuhvati istočnu i jugoistočnu
Evropu, države bivše republike SSSR, preko Japana, zemalja istočne Azije, sve
do Australije. Šo je, dalje, uveren da će ovakva „bezbednosna zajednica“ u svom
širenju obuhvatiti i Kinu, Indiju, Egipat i Južnoafričku Uniju. Zanimljivo je, uzgred,
da ovaj pisac ne pominje izričito Rusku Federaciju kao moguću članicu
jedne ovakve „bezbednosne zajednice“. Po svom načinu nastanka i ciljevima
kojima teži, globalna bezbednosna zajednica ili, kako je Šo naziva, „novi
kosmopolitski bezbednosni poredak“, utemeljen je na pretpostavkama koncepta
saradnje u bezbednosti („kooperativne bezbednosti“ - Cooperative Security
Concept) koji je, između drugih, ubedljivo obrazložio profesor Ričard Koen u
115
Giddens, A., The Consequences of Modernity: Self and Society in the Late Modern Age,
Cambridge: Polity Press, and Stanford, California: Stanford University Press, 1990, pp. 154-
158.
116
Smith and Baylis, op. cit., p. 270.
180 181