the process of security sector reform - ISAC Fund

dr Biljana Vankovska PRAVNI ASPEKTI REFORME BEZBEDNOSNOG SEKTORA: MOĆ I NEMOĆ PRAVA
dr Biljana Vankovska PRAVNI ASPEKTI REFORME BEZBEDNOSNOG SEKTORA: MOĆ I NEMOĆ PRAVA
Međunarodni aspekti još uvek nisu na rasporedu, ili čak i ne vide kao neki
posebno značajan problem. Ipak, u najmanje dva konteksta, čak i nacionalne dimenzije
poštovanja vladavine prava i demokratske kontrole u sferi nacionalne
bezbednosti pokazale su se veoma ranjivim: za vreme NATO intervencije u SR
Jugoslaviji, i za vreme rata u Iraku. Po svemu sudeći, još uvek postoji „domaći
zadatak” koji se mora obaviti podjednako uspešno i kod razvijenih i kod
nastajućih demokratija. Uspesi i neuspesi u oba tabora (in)direktno utiču na
drugi tabor. Upravo zbog toga, ono što je potrebno su simultane debate, akcije
i razmena iskustva.
Ustavne i pravne reforme i debate u zemljama u tranziciji fokusiraju se uglavnom
na sveukupnu aplikaciju i renesansu klasičnog liberalnog demokratskog koncepta
i, posebno, na vladavinu prava. Namerno ili zbog vlastite naivnosti, klasični
Zapadni koncept se uzima takav kakav jeste i najveće postignuće se vidi u njegovoj
celovitoj imitaciji, ne vodeći pri tome računa da je on produkt nekoliko vekova i
da je bio izgrađen u drugačijem nacionalnom kontekstu (nacije-države).
Pritom, skoro i da se ne postavlja sumnja u tezu da vladavina prava i demokratija
uvek idu ruku pod ruku. Međutim, tu postoje najmanje dva argumenta
koja ukazuju da taj odnos nije tako jednostavan kao što izgleda na prvi pogled.
Najpre, sami zapadni teoretičari ukazuju na postojeće tenzije između vladavine
prava i demokratije. Oba dva koncepta imaju dve strane: formalnu i suštinsku, a
samo njihovo jedinstvo omogućuje ostvarivanje paradigme u njenoj celovitosti i
punom značaju. Zbog toga se vladavina prava ne može reducirati na čisto pravne
forme, nego se mora shvatiti i kao pravni instrument za političku kontrolu onih
na vlasti. Što se demokratije tiče, i pored nekih minimalističkih definicija koje
reduciraju demokratiju na procedure, izbore i rotaciju političkih elita, suštinske
definicije još zahtevaju i poštovanje ljudskih prava (tj. najviši izvor legitimiteta
države proizlazi iz njene uloge garanta ljudskih prava).
Međutim, još u antičkoj prošlosti, pre pojave liberalne ideologije i demokratske
teorije, Platon je definisao krucijalnu dilemu vladavine prava: da li najbolji ljudi
ili najbolji zakoni treba da vladaju društvom? Drugi velikan filozofije, Aristotel,
direktno je replicirao: „Zahtev da vlada pravo jeste zahtev da vladaju Bog i zakoni,
ali zahtev da vlada čovek značio bi dopustiti i životinji da vlada, jer strast je nešto
životinjsko, a strast korumpira čak i najbolje ljude kada su na vlasti.” Dileme starih
Aristotel, Politika III, (Beograd: Kultura, 1970): 1286.
filozofa su još uvek aktuelne, jer čak i moderna demokratija nije (samo) vladavina
naroda, nije ni vladavina čoveka (pojedinca), nego i vladavina prava. U ovaj diskurs
uklapa se i poznata Hobsova misao da zakonotvorac nije samo onaj čijom se voljom
i autoritetom stvara zakon, nego i oni kroz čije će živote zakon zaista živeti.
Sa istorijske tačke gledišta, teoretičari su prepoznali i jednu drugu tenziju
između vladavine prava i demokratije. Dok vladavina prava ima za cilj da ograniči
državnu vlast, glavni cilj demokratije jeste da mobiliše društvo u vršenju
državne vlasti (tj. demokratija shvaćena kao participacija). Drugim rečima,
konstitucionalisti pokušavaju da uspostave neku vrstu kontrole nad državom,
verujući da državne mere i akcije treba da budu predvidljive, a ne zasnovane
na arbiternom odlučivanju. Konsekventno, čak i sam parlament ne može da vrši
vlast iznad i izvan granica utvrđenih pravom, i pored toga što je upravo parlament
glavni stvaralac/donosilac prava (lawmaker).
Promovisanje i implementacija vladavine prava, demokratizacija i ostvarivanje
demokratske kontrole bezbednosnog sektora suočavaju se ogromnim preprekama
u post-komunističkim društvima. Većina njih proizlazi iz same činjenice
da ove zemlje moraju proći kroz nekoliko teških procesa - simultano (tj. u isto
vreme). Kao što većina analitičara, izvodeći komparativnu analizu, zaključuje -
postoje ogromne poteškoće u postizanju efikasne i legitimne vladavine. U nekim
slučajevima, čak, legalnost i legitimnost državnih akcija pre se sukobljavaju nego
podudaraju i podržavaju.
U političkim kulturama gde Rex dominira Lex-om, vladavina prava se
najčešće transformiše u pravo vladara. Zajednički imenitelj ovih političkih kultura
jeste tzv. sindrom države, ili drugim rečima - nedostatak državnih tradicija i/ili
državne zrelosti. U takvim okolnostima, širi se fascinacija samom državom, što
predstavlja prvu i najvažniju prepreku ka istinskoj demokratiji, vladavini prava
i demokratske kontrole nad represivnim aparatom države (vojske, policije,
itd.). Razumevanje etno-nacionalističkih elita se svodi na naciju-državu kao naj-
Videti više: Sejersted, Francis. „Democracy and the rule of law: some historical experiences
of contradictions in the striving for good government”. U: Elster Jon and Slagstad Rune (eds.),
Constitutionalism and Democracy, (Cambridge: Cambridge University Press, 1997)
Basta-Fleiner, Lidija, „The Relevance of the Western Legal Expertise for the Rule of Law
in Countries of Transition”. U: Vankovska, Biljana, (ed.), Legal Framing of the Democratic
Control of Armed Forces and the Security Sector: Norms and Reality/ies. (Geneva i Beograde:
DCAF i CCMR, 2001).
80 81