the process of security sector reform - ISAC Fund

prof. dr Dragan Simić SAVREMENE TEORIJE BEZBEDNOSTI
prof. dr Dragan Simić SAVREMENE TEORIJE BEZBEDNOSTI
Privrženici ove struje u nauci o bezbednosti su, svakako, u pravu kad tvrde
da politika sile (power politics) utiče u velikoj meri na ponašanje država u
međunarodnim odnosima i globalizovanoj svetskoj politici, ali da se time ne
mogu sveobuhvatno objasniti i predstaviti međunarodni odnosi u svim njihovim
vidovima ispoljavanja, i u celini. Na ponašanje država, kao što ispravno primećuju,
utiču zamisli o vladavini prava, ideje i koncepti saradnje putem međunarodnih
ustanova i organizacija, kao i ograničenja koja nameće međunarodni moral.
Premda ukazuje na značaj društvenih činilaca, naspram materijalnih, u nastanku
i oblikovanju strukture međunarodnih odnosa, Vend nije optimista u pogledu
izvesnosti da se dogode poželjne promene u samoj „socijalnoj konstrukciji
sistema“, koje bi istovremeno dovele i do veće bezbednosti. Ponekad, veli on,
najteže je, ako ne i nemoguće, promeniti upravo ideje, predstave, značenja –
rečju, način mišljenja; teško je, posle svih iskustava koja nam pruža istorija
međunarodnih odnosa, ne složiti sa ovakvom neveselom ocenom.
Doduše, mnogobrojnijim optimistima, koji tvrde da pomenuti društveni činioci
(ideje, značenja, zajednička uverenja) presudno utiču na ponašanje država
i da se ciljevi unutrašnje i spoljne politike najčešće lakše ostvaruju putem uređene
saradnje, nego kroz beskrajno nadmetanje u borbi za moć, podsticaj je dao
sredinom i krajem osamdesetih godina XX veka M. S. Gorbačov. Kao što je
poznato, njemu je uspelo da, u najvećoj meri, snagom društvenih činilaca, temeljno
preoblikuje tamošnju materijalnu strukturu. Drugo je pitanje koje, inače,
„socijalni konstruktivisti“ ne postavljaju: da li bi bilo moguće da „zajedničko
razumevanje“ kako je kraj Hladnog rata neminovan, bude delotvorno u krajnjem
ishodu nadmetanja dva vojno-politička saveza, bez posustajanja jednog od takmaca
te trke za globalnu premoć upravo u pokazateljima materijalne strukture?
U dosadašnjoj političkoj istoriji, „slučaj Gorbačov“ je pre svojevrsni argumentum
in extremis, nego primer koji ubedljivo pokazuje odnos društvenih i materijalnih
činilaca kao i njihov uticaj na strukturu međunarodnog društva država
i globalizovane svetske politike. Ukoliko je, uopšte, osim in ultima analisi osnovano
praviti oštru razliku između strogo materijalnih i društvenih činilaca pa,
sledstveno tome, razlikovati ove dve strukture koje su njihov proizvod.
Pretpostavke koje predstavljaju fundamentum divisionis između tradicionalnog
i liberalno-institucionalističkog pristupa, s jedne, i „rastresitog“ skupa
kakav su alternativno-kritički pristupi bezbednosti, s druge strane, odnose se
prvenstveno na mesto i ulogu države. Dok je, naime, država za realiste, neorealiste,
strukturaliste, neostrukturaliste i liberalne institucionaliste, čak i za, kao što smo
ranije utvrdili, „socijalne konstruktiviste“, glavni subjekat i objekat bezbednosti u
svim njenim vidovima i na svim nivoima, dotle zagovornici alternativno-kritičkih
pristupa započinju vlastitu redefiniciju zamisli bezbednosti upravo poricanjem
značaja države. Štaviše, ne samo da po njima država nije više glavni subjekat i
objekat bezbednosti, nego je ona, posebno u novonastalim okolnostima, postala
uzrok i deo problema nesigurnosti u međunarodnom sistemu. Iako je u stanju da
osigura bezbednost „ispod i iznad“ sebe, država istovremeno može da bude i „izvor
nesigurnosti za njene građane“. 105
Zagovornici ovakvih pristupa smatraju da studije bezbednosti istraživačku
pažnju treba da usredsrede na pojedince i skrajnute društvene grupe, kao i da se
bave iznalaženjem puteva i načina stvarne ljudske emancipacije i prevazilaženja
odnosa „strukturalnog nasilja“. Prigovori ovakvom pristupu upućivani su pretežno
zbog „maglovitosti“ nekih njegovih osnovnih pretpostavki i pojmova. Pored zalaganja
za korenite društvene promene, ove „teorije napretka“, „politike nade“ i
„politike otpora“, ne sadrže i ne daju praktično upotrebljiva rešenja za probleme
na čije postojanje s pravom ukazuju. Metodološki posmatrano, veliko je pitanje
koliko ovakve teorije, u čijem središtu je pojedinac, mogu da budu od koristi u
analizi međunarodne i globalne bezbednosti. Sve napred rečeno je slično razlikovanju
između „teorija za rešavanje problema“ i „kritičkih teorija“, koje čini Robert
Koks (Cox). On smatra da jedino „kritičke teorije“ iskreno teže promeni postojećih
odnosa i ustanova, dok realisti, neorealisti, liberalni institucionalisti i socijalni
konstruktivisti samo pokušavaju da poboljšaju stanje i reše pojedine probleme
unutar postojećeg okvira koji ne dovode u pitanje. „Kritičkoj teoriji“, ponajviše zbog
toga, treba „oprostiti“ utopijsku energiju koju nesumnjivo nosi, jer je takva energija
pokretačka snaga bez koje nije moguća nijedna temeljna društvena promena.
Naročito mesto u grupi alternativno-kritičkih pristupa bezbednosti, od pojedinačne
do globalne, pripada feminističkoj struji. Uglavnom zagovornice ovog
pristupa bezbednosti dele sve početne pretpostavke alternativno-kritičkih „teorija“,
ali i ukazuju na činjenicu da je izučavanje međunarodne politike uopšte, i
međunarodne bezbednosti posebno, iz ugla muškog dela stanovništva. En Tikner
(Ann Tickner), na primer, ističe da se žene retko pominju u po obimu znatnoj
literaturi o bezbednosti iako, što je očevidno, društveni sukobi utiču i na žene, kao
i na muškarce. Ovde skoro da i nije potrebno reći kako najveći broj povređenih i
izbeglica u ratovima čine žene i deca. U najmanju ruku je nenaučno i nemoralno
105
Isto, strana 266.
174 175