the process of security sector reform - ISAC Fund

prof. dr Dragan Simić SAVREMENE TEORIJE BEZBEDNOSTI
prof. dr Dragan Simić SAVREMENE TEORIJE BEZBEDNOSTI
Da se, uprkos svemu, javljaju problemi čak i u vezi s osnovnim obavezama
država koje proističu iz pristupanja ovakvom ugovoru (casus foederis) 97 , ukazuje
i Džon Miaršajmer navodeći devet neotklonjivih nedostataka zamisli i sistema
kolektivne bezbednosti. 98
U uslovima globalizovane svetske politike i postojanja globalnih izazova i
pretnji, naročito zbog važnih promena u shvatanju bezbednosti koje su iskazale
i kroz promenu njene ukupne zamisli, sistem i zamisao kolektivne bezbednosti
na početku XXI veka stoje pred temeljnim preispitivanjem i preoblikovanjem.
ALTERNATIVNO-KRITIČKI PRISTUPI BEZBEDNOSTI
Ako se razvrstavanje savremenih pristupa promišljanju bezbednosti obavlja
na osnovu vremena njihovog pojavljivanja, onda treća „prostrana crkva“ (broad
church) 99 obuhvata najnovija idejna strujanja postmarksizma, feminizma, mirovnih
studija i postmodernizma. Sredinom osamdesetih godina XX stoleća, naime, u
okviru tzv. kritičkih studija bezbednosti, a u skladu sa sve vidljivijim „uranjanjem“
međunarodnog sistema suverenih država u „širine i dubine“ globalnog društva u
nastajanju, u pitanje su bile dovedene gotovo sve postavke ne samo „tradicionalne
škole“, nego i liberalno-institucionalističkog promišljanja bezbednosti.
Iako je liberalni institucionalizam, kao posebno uticajan pravac u studijama
bezbednosti u Evropi, svojevremeno predstavljao okvir i za podsticajne rasprave
iz savremenih međunarodnih odnosa koje se odnose, na primer, na pojavu
multilateralizma, kao i na one rasprave koje su se bavile tzv. demokratskom
teorijom mira, tokom preoblikovanja ukupnog koncepta bezbednosti, jasno su
pokazale i neke od njegovih neotklonjivih slabosti. Pre svega, time što predstavnici
liberalnog institucionalizma prihvataju osnovne postavke realizma o
anarhičnoj prirodi odnosa u međunarodnom društvu, potom, zato što njegovi
zagovornici iznose stavove o anarhičnoj strukturi samog međunarodnog sistema
97
O značenju sintagme Casus foederis, podrobnije u: Krivokapić, B., Leksikon međunarodnog
prava, Beograd, Radnička štampa/Institut za uporedno pravo, 1998, strana 52.
98
Mearsheimer, J., The False Promise of International Institutions, “International Security”. 19,
1994/1995, pp. 5-49.
99
Haas, P. M., Saving the Mediterranean: The politics of International Environmental Cooperation,
New York: Columbia University Press, 1990; Young, O.R., International Cooperation: Boulding
Regimes for Natural Resources and the Environment, Ithaca: Cornel University Press, 1989, p.
31
u kojem prednjači politika sile, znači da do radikalnog raskida sa nasleđem
„tradicionalnog shvatanja bezbednosti“ zapravo nije ni došlo. To je, inače, priznao
jedan od njegovih vodećih zagovornika, Robert Kiohejn, kazavši da: „liberalni
institucionalizam istovremeno podjednako duguje realizmu i liberalizmu“. 100
Ovakvu svojevrsnu sintezu neorealizma i neoliberalnog institucionalizma
(neo-neo synthesis), Džon Rugi (John Ruggie) je nazvao neoutilitarizmom
(neoutiliarianism). Ni za kritičke opaske na račun liberalnog institucionalizma,
međutim, koji je u pokušaju da prekorači vlastitu senku ipak ostao zarobljenik
preuzetih početnih pretpostavki „realizma“, ne može se tvrditi da dolaze iz
dosledne i, unutar sebe, ne-protivrečne škole mišljenja; naprotiv, između pojedinih
struja, sastavnih delova kritičkog pristupa, kao i srodnih škola i pravaca,
linija razgraničenja po mnogim pitanjima gotovo da i ne postoji. U tom pogledu,
teorija ili, u pojedinim slučajevima, antiteorija i „destrukcija u mišljenju“ verno
odražavaju duh vremena koje, odbacivši „zastarelu“ filozofiju zajedno sa
metafizikom, živi u događajnoj pometnji, utemeljujući „mišljenje i pevanje“ na
uzburkanoj površini postmodernog sveta.
Osim što zajednički dele stav odbacivanja ključnih ontoloških pretpostavki
realizma i liberalnog institucionalizma, glavne struje kritičkog pristupa metodološki,
epistemološki i konceptualno pre liče na razliveno prostranstvo koje se
pruža u beskraj, nego na uređen tok.
Zagovornici kritičkih pristupa odbacuju pojam anarhije kao određujuću odliku
međunarodnih odnosa; umesto države u toj ulozi, kao „referentne objekte bezbednosti“
označavaju društvene grupe i pojedince (kod postmarksista to su društvene
klase). Pri svemu tome, oni posebno naglašavaju i ulogu nedržavnih subjekata,
kao i ne-vojne vidove bezbednosti. U pogledu novih dimenzija bezbednosti,
predstavnici kritičkih pristupa su dali najveći doprinos usaglašavanjem teorije i
stvarnosti – oni su, zapravo, postavili osnove za bitno drugačije promišljanje bezbednosti,
utirući na taj način put za preoblikovanje njene ukupne zamisli, svejedno
da li prihvatamo ili ne njihovo naučno ne tako strogo određivanje pojmova kao što
su, npr., emancipacija, strukturalno nasilje,…
Tek je, naime, doprinosom kritičkih pristupa uspešno pređen put od strategije
do studija bezbednosti; zagovornici kritičkih „teorija“, dalje, na drugačiji način postavljaju
pitanja interesa i identiteta – oni šire i dublje promišljaju ove kategorije u
100
Isto.
170 171