the process of security sector reform - ISAC Fund

prof. dr Dragan Simić SAVREMENE TEORIJE BEZBEDNOSTI
prof. dr Dragan Simić SAVREMENE TEORIJE BEZBEDNOSTI
u realitetima gde to nikada pre nije činjeno: u porodici, na radnom mestu, u
kulturnom stvaranju“. 110
Ovo objašnjenje „politike otpora“ u tumačenju Džima Džordža, sociološki
široko i, pre svega, utopijski podsticajno otvara nove prostore za istraživanje
u studijama bezbednosti, bez kojeg bi njihovo preoblikovanje u celini bilo teško
izvodivo. Tek su, naime, predstavnici tzv. alternativno-kritičkih pogleda na
bezbednost, od pojedinačne do globalne, odlučujuće opredelili prelazak sa strategije
na nauku o bezbednosti.
„GLOBALISTIČKI“ POGLEDI NA BEZBEDNOST
Najzad, „globalistički“ pogledi na međunarodnu bezbednost i bezbednost
uopšte, predstavljaju još jedan ozbiljan izazov „tradicionalnom“, realističkom i
neorealističkom pristupu; pisci koji sebe smatraju pripadnicima tzv. škole globalnog
društva, polaze od pretpostavke da je sistem suverenih država već ustupio
mesto globalnom društvu. Kao posledica globalizma i, posebno, zahvaljujući
posledicama delovanja globalizacijskih „talasa“ u poslednjoj deceniji XX veka,
neki govore i o postojanju odnosa globalne zajednice koja u svoj sastav, pre
svega, kao osnovne jedinice obuhvata pojedince, pa tek onda i narode, različite
biosocijalne zajednice, društvene grupe, itd. Ima i onih koji smatraju da sistem
suverenih država prerasta u svetsku zajednicu pojedinaca ponajviše učinkom
međunarodnog prava i međunarodnih organizacija koje je pridržavaju – novi
subjekti, po njima, preobražavaju međunarodno pravo iz međudržavnog u
pravo svetske zajednice (the law of world community); transnacionalno pravo
(transnational law); zajedničko pravo čovečanstva (the common law of mankind)
ili, najšire, u svetsko pravo (world law). 111
Ono što se u ovom trenutku pouzdano može tvrditi je da gusta mreža globalnog
ekonomskog sistema, globalnih finansija, komunikacija i informacija,
već pomenutih međunarodnih multinacionalnih i transnacionalnih subjekata, uz
globalnu kulturu u nastajanju, povezuju ljude u svetu mimo postojećih državnih
granica. Globalno društvo je po ovakvim shvatanjima proizvod globalizacije u
110
George, J., Discourses of Global Politics: A Critical (Re)Introduction to International Relations,
Boulder, Col., Lynne Rienner, 1994.
111
Simić, D., Poredak sveta, Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 1999, str. 209,
210.
svim njenim vidovima ispoljavanja; kao takvo ono se suočava i sa globalnim
bezbednosnim izazovima i pretnjama: nekontrolisanim neravnomernim rastom
stanovništva, siromaštvom, terorizmom, širenjem oružja za masovno uništavanje,
organizovanim kriminalom, izvesnošću globalne ekološke Hirošime, nestašicom
pitke vode i zdrave hrane…
Istorijski preobražaj ljudskog društva na početku XXI veka, uprkos već
odmaklom hodu globalizacije koja se odvija na podlozi tehničko-tehnološkog
napretka, nije još doveo do određenih i trajnih oblika i institucija u organizovanju
globalnih odnosa i globalne politike. Zagovornici tzv. globalističkog pristupa
međunarodnoj bezbednosti se slažu u oceni da tradicionalno usredsređivanje na
nacionalnu ili državnu bezbednost i suverenitet ne održava radikalne promene
koje su u toku. Saglasni su, takođe, i u naglašavanju ključnog značaja bezbednosti
pojedinca.
Razlike unutar ove struje javljaju se, međutim, u pogledu odgovora na pitanja
ko i na koji način, odnosno pomoću kojih i kakvih sredstava, može i treba
da osigura bezbednost pojedincima i društvenim grupama kao glavnim „referentnim
objektima bezbednosti“ u globalnom društvu?
Na jednoj strani su oni koji smatraju da su promene o kojima je već bilo reči
takvog obima i tolike dubine, da sistem država samo „hramlje“ 112 , zaostajući
nedopustivo za „novom politikom globalne odgovornosti“ ili, drugim rečima,
kaska za „globalnim izazovima kojima se delotvorno može samo globalno odgovoriti“.
Prema ovakvom razmišljanju, pitanja kao što su globalna nejednakost,
siromaštvo, ekološki „potresi“, ljudska prava, manjinska prava, demokratija, pojedinačna
i grupna bezbednost, prevazilaze moći države i sistema država u strateškom
odstupanju da ih rešavaju i valjano reše. Autori koji zastupaju pomenuta
gledišta, međutim, ne navode jasno: ko je umesto država, u globalnom društvu u
nastajanju, u stanju da osigura bezbednost pojedincima i grupama u slučajevima
kada su oni suočeni sa „starim“ i „novim“ bezbednosnim pretnjama i globalnim
izazovima?
Reč je o tome, naime, da kada govorimo o stanju, pomenuti izazovi i pretnje
zaista postoje; to stanje „zahteva“ obavljanje bezbednosnih funkcija od strane
nekakvog globalnog sistema bezbednosti, koji, međutim, još nije izgrađen.
Osim što kao posledicu globalizacije pominju uvećanje „globalnih društvenih
112
Smith and Baylis, op. cit., p. 269.
178 179