the process of security sector reform - ISAC Fund

Dr. Amadeo Watkins EKONOMSKI ASPEKTI REFORME: EKONOMIJA BEZBEDNOSTI
Dr. Amadeo Watkins EKONOMSKI ASPEKTI REFORME: EKONOMIJA BEZBEDNOSTI
u pogledu cost-efficiency kriterijuma. Glavni problem EU, kao i NATO-a, je što
nije jedinstven ekonomski sistem, barem kada su u pitanju vojno-bezbednosne
teme. Tako EU trenutno ima 15 ministarstva odbrane i 15 armija, da ne ulazimo
u različite sisteme NVO koje poseduju, agencije za nabavku i prodaju itd. Kao
i kod NATO-a, to znatno doprinosi povećanju vojnih izdataka svih izlaznih
parametara. Naime, Član 296 (prije čl.223) Rimskog ugovora iz 1957. godine
dozvolio je svim državama članicama EU (EZ) suverenitet nad vlastitom vojnom
industrijom. To je godinama kočilo sprovođenje efikasnije politike ekonomije
odbrane. Međutim, kako ekonomski i drugi činioci dovode do smanjivanja
vojnih budžeta gotovo u svim državama EU, povećanje cost-efficiency-a je od
primarnog značaja i direktno utiče na političku odluku o povezivanju vojnih
industrija i sistema nabavke NVO. Cilj je naravno spasavanje što većeg segmenta
domaćih vojno-industrijskih i istraživačkih institucija, koje su predimenzionirane
za sadašnje potrebe još od vremena hladnog rata.
Za sada pomaci u ovom smeru su spori i odnose se samo na poteze između
samih kompanija, tj. na nivou same industrije. Primer je stvaranje jedne od najvećih
vojnih kompanija u Evropi, EADS, koja je osnovana ujedinjenjem: Aerospatiale-Matra
(Francuska), Daimler-Chrysler Aerospace (DASA: Nemačka) i
CASA (Španija). Jedina konkurencija na ovom nivou u Evropi joj je Britanski
BAE Systems. Međutim, slika nije tako jednostavna ako se uzme primer da
BAE Systems uz participaciju u programu Eurofighter-a, igra ključnu ulogu
u Švedskom programu proizvodnje višenamenskog lovca Gripen. Stvaranje
Evropske agencije za naoružanje, kao centralne ustanove za ovu aktivnost, je
jedna od mogućih ideja koje bi mogla doprineti ubrzavanju uvođenja gore navedenih
ideja. Međutim za njeno stvaranje još nema potpune saglasnosti među
državama EU. OCCAR (Organisation Conjointe de Coopération en Matière d’Armement
- Organisation for Joint Armaments Co-operation), je trenutno jedini
pokušaj zajedničkog nastupa koji su pokrenule Velika Britanija, Nemačka, Italija
i Francuska.
Pristup NATO je loše uticao i na nove, a i na potencijalne, članove ovog
saveza. Pošto nove članice nemaju finansijska sredstva da modernizuju i profesionaliziju
celokupnu vojnu strukturu koja bi ih digla na NATO standard, došlo
je do znatnih ulaganja u mali deo OS, tzv. Prvi ešalon, dok ostale jedinice padaju
u drugorazrednu kategoriju, kako u opremi tako i u obuci, kvaliteti kadrova i
slično. Na primer, Španija odvaja godišnje oko 1.27% svog nacionalnog dohotka
($570 milijardi USD) za vojni budžet, što iznosi oko 7.2 milijarde USD i pokriva
vojsku od 143,000 vojnika. Poljska, koja ima sličan broj stanovnika kao Španija,
izdvaja nešto više od 2% nacionalnog dohotka (160 milijarde USD) za vojni
budžet, koji iznosi samo 3.3 milijarde USD, dakle upola manje od Španjolskog.
Na osnovu ovoga Poljska nema perspektive da se izjednači sa Španijom po tom
pitanju, osim ako ne poveća vojni budžet ili smanji vojsku. Kako prva opcija
nije politički moguća, naročito kada državi ne preti nova vojno-bezbednosna
pretnja, mora će doći do daljnjeg smanjena vojske. Postavlja se onda pitanje,
kako uvesti novo i modernije naoružanje koje će kompenzovati to smanjenje
vojske. Jedan od odgovora je u povećanju efikasnosti samih oružanih snaga. Kao
što je gore spomenuto, takav program je uvela Velika Britanije još sredinom 80-
ih godina, sa originalnim ciljem da uvede veću konkurenciju i time inicijativu za
povećanjem efikasnosti kroz celi sistem, baziranu na komercijalnim principima
u civilnom, tj. privatnom sektoru 52 .
Političko rukovodstvo svake od novih članica NATO ima dve mogućnosti,
uslovljene prvenstveno ekonomskim činiocima, prilikom razrade planova odbrane.
Sa jedne strane je reforma vojske sa zadatkom odbrane vlastitog državnog
suvereniteta, koja u sadašnjem geo-strateškom smislu, ima malo smisla.
Sa druge strane je potreba da se pridonese sistemu kolektivne odbrane, tj, da se
ponudi određen broj snaga za UN i NATO aktivnosti kao strateško opredeljenje
cele države sa svim prednostima i posledicama koje ova odluka nosi. U smislu
sprovođenja politike kolektivne bezbednosti, najbolja alternativa bi bila
uvođenje specijalizacije u određenim segmentima odbrane. Tako npr, Češka
može ponuditi lovačke avione, dok Slovačka može ponuditi PVO odbranu i radarske
sisteme. Time se smanjuje duplikacija troškova, gde jedna država članica
pokriva drugu u slučaju potrebe. Međutim to je korak koji ni jedna nova članica
NATO nije spremna prihvatiti. Primera radi, politička odluka o nabavci novih
lovačkih aviona u nekim susednim zemljama se može kritikovati, ne samo iz
ekonomskog već i vojnog stanovišta. Ona ne samo da znatno opterećuje vojni
budžet i ekonomske prioritete države, već doprinosi neuravnoteženom razvoju
OS i remeti njihovu ukupnu efektivu. Donošenje ove odluke se može protumačiti
sa nepostojanjem pune demokratske kontrole vojno-bezbednosnih struktura, sa
jakim uticajem vojnih krugova u sistemu donošenja odluka.
52
Princip Public-Private Partnerships (PPP) je politika inicijativa u Velikoj Britaniji koja se
zasniva na uvođenju privatnih kompanija u javne (državne) poslove, kao što su zdravstvena i
socijalna nega, lokalna samouprava i odbrana.
124 125