the process of security sector reform - ISAC Fund

prof. dr Bogoljub Milosavljević PRILOG DEFINISANJU DUGOROČNIH CILJEVA REFORME POLICIJE U SRBIJI
prof. dr Bogoljub Milosavljević PRILOG DEFINISANJU DUGOROČNIH CILJEVA REFORME POLICIJE U SRBIJI
ležjima obično misli na vojne činove i specijalne jedinice sa ustrojstvom i
naoružanjem koji su tipični za vojsku. Doista, uvođenje vojnih činova u našu
policiju, i to do najnižih do najviših činova, predstavlja jednu od mera koja je
izazvala krupne negativne promene u unutrašnjim odnosima i kulturi policije,
a da pri tom nije donela ništa pozitivno. Raniji režim je time, zapravo, iskazao
svoju neskrivenu težnju da od policije načini sebi odanu oružanu silu koja bi
bila dovoljno konkurentna vojsci i sposobna da umesto nje bude upotrebljavana
u unutrašnjim oružanim sukobima (tj. na način na koji se upotrebljavaju vojne
formacije). Uglavnom iz sličnih razloga stvarane su i specijalne policijske jedinice,
od kojih je najveća bila Jedinica za specijalne operacije u sastavu Resora
državne bezbednosti, a koja je rasformirana tokom vanrednog stanja, zavedenog
posle atentata na premijera Đinđića.
Sa svoje strane, pripadnici policije i danas imaju negativan stav prema
ukidanju vojnih činova, braneći ih kao nekakvo staro stečeno pravo, iako još
nije proteklo ni deset godina od njihovog uvođenja. Naime, ljudstvo u policiji,
pogotovo „generalski kor“, doživelo je i doživljava vojne činove kao nešto prirodno,
utoliko pre što je u vrhu policije inače bio i još uvek se nalazi znatan broj
starešina koje su stekle vojno obrazovanje. Vezivanje plata, odnosno zarada, za
činove i svođenje sistema napredovanja na unapređivanje u više činove, dodatni
su motivi zbog kojih se u čitavoj policiji brani potreba da činovi budu zadržani.
Ukidanje činova zbog toga mora da bude praćeno uvođenjem jednog drugačijeg
sistema zvanja i napredovanja, koji bi u svemu bio prilagođen policiji kao
specifičnoj civilnoj a ne vojnoj službi.
Kada se radi o specijalnim policijskim jedinicama, potrebno je osvrnuti se i
na žandarmeriju, budući da u stvaranju te jedinice i njenom naoružanju neki vide
novi doprinos militarizaciji policije. Kao nova specijalna jedinica policije, ona je
stvorena 2001. godine i u međuvremenu je narasla na preko 2.000 ljudi. Namenjena
je izvršavanju posebnih bezbednosnih zadataka, kakvi su održavanje bezbednosti
na jugu Srbije i antiteroristički zadaci, uključujući i još neke specifične zadatke iz
kruga tzv. policijskih operacija „visokog rizika“. U vezi s nazivom ove jedinice
valja se podsetiti da je žandarmerija u nizu evropskih zemalja nastala pri kraju
XVIII i u prvoj polovini XIX veka, i to kao „vojna trupa opredeljena za policijske
zadatke“, odnosno kao deo vojske koji se u miru nalazi na raspolaganju ministra
unutrašnjih poslova, dok u pogledu obuke, naoružanja i načina komandovanja,
kao i ratu, potpada pod vlast vojnih organa. Uz određene promene u nazivu, ulozi
i položaju, žandarmerija u većem broju evropskih zemalja u osnovi i danas ima
istu ulogu. Tako gledano, naziv „žandarmerija“ u našem slučaju nije najsrećnije
odabran, jer isuviše asocira na standardno shvatanje žandarmerije kao dela vojne
strukture.
Na drugoj strani, potreba postojanja jedinice kakva je naša žandarmerija i
njeni zadaci ne bi trebalo da budu sporni. Naime, zemlje koje nemaju žandarmeriju
suočile su se sa potrebom stvaranja ili (1) naročitog sistema uzajamne pomoći
(između policijskih službi, odnosno policijskih službi i regularnih i rezervnih
vojnih snaga) ili (2) nekog drugog tipa specijalnih policijskih jedinice, kako bi
mogle da odgovore na izazove održavanja reda u onim situacijama za koje obična
policija nije dovoljna (veliki nemiri i neredi, terorizam, pobune i slično). Kako
god takve specijalne jedinice nazivane, one imaju obeležja tzv. „treće snage“,
odnosno jedinica koje se po svojim obeležjima razlikuje od vojske i policije. 72 Bez
takvih jedinica, postoji opasnost da čitava policiju bude donekle militarizovana,
odnosno da se obučava i oprema za izvršavanje operacija „visokog rizika“.
Za demilitarizaciju naše policije je, pored ukidanja vojnih činova, posebno
značajno da se radi na uklanjanju obeležja vojnobirokratskog organizacionog
stila i militantnih odlika u njenoj kulturi, koji su veoma rasprostranjeni. Uopšte,
uzima se da mnoge policije u svetu neguju vojnobirokratski stil kao daleko nazadniji
od policijskog, odnosno civilnog organizacionog stila i da su tome uzrok
dugotrajne veze policije i vojske (do odvajanja u posebnu organizaciju, policija
je dugo vremena bila u sastavu vojske), kao i sličnost njihovih uloga, ali i
lenjost policijskog rukovodstva da se okrene prema izazovnijem i zahtevnijem
civilnom stilu. 73 Još je Arčibald Rajs pisao o štetnosti vojnog modela discipline i
rukovođenja u policiji, preporučujući srpskoj policiji da primeni sasvim drugačiji,
nevojnički način održavanja discipline i rukovođenja, primeren njenom načinu
rada i ulozi. 74 Vek kasnije od toga se, međutim, nije mnogo odmaklo: u našoj
policiji preovlađuje centralizovana komandna struktura, kontrola se odvija
preko naređenja, direktiva i naloga, komunikacije teku vertikalno od vrha na
72
Detaljnije o modelima snaga za kontrolu većih nereda videti: Gregory, F., Policing the Democratic
State: How much Force?, London: Institute for the Study of Conflict, Conflict Studies No
194, December 1986; kao i našu Nauku o policiji, str. 171-180.
73
Više o tome: Bittner, E., The Functions of the Police in Modern Society, Cambridge, Mass.:
Oelgeschlager, Gun and Hain Publishers, Inc., 1980, pp. 51 etc; Cox, S. M., Police: Practices,
Perspectives, Problems, Boston: Allyn and Bacon, 1996, pp. 66 etc.
74
Rajs, A., Principi moderne policije, Beograd: Štamparija Sveti Sava, 1915 (?), str. 9.
152 153