the process of security sector reform - ISAC Fund

prof. dr Dragan Simić SAVREMENE TEORIJE BEZBEDNOSTI
prof. dr Dragan Simić SAVREMENE TEORIJE BEZBEDNOSTI
pa samim tim i neizbežno. Države, naime, uprkos činjenici da su u anarhičnom
međunarodnom sistemu upućene na samopomoć, nisu istovremeno osuđene na
neprekidno međusobno nadmetanje čiji je vrhunac rat. Suočene, na primer, sa
neizvesnostima trke u naoružavanju, države mogu promišljeno da ostvare svoje
nacionalne interese i dostignu bezbednost saradnjom, zajedničkim radom, pre
nego kroz nadmetanje. Ovakvo shvatanje je, srećom po sve narode i ukupno
čovečanstvo, preovladalo na vrhuncu hladnoratovske trke u naoružavanju. Nepodnošljiva
neizvesnost je naterala obe velike sile da sarađujući i kroz pregovore
ostvare i unaprede vlastitu, ali i međunarodnu i globalnu bezbednost.
Strukturalni realisti, dalje, naglašavaju da saradnja, inače, a naročito posle
Hladnog rata, nije moguća zbog nastojanja država da u međusobnim odnosima
ostvare relativnu prednost, ne obazirući se pri tome na apsolutnu dobit koja je
u odnosima saradnje gotovo izvesna za svakog njenog učesnika. „Kontingentni
realisti“, međutim, ispravno smatraju da države upravo iz razloga vlastite
bezbednosti, kada se ponašaju racionalno, ne nastoje, i ne treba da nastoje, ostvarivanju
relativne prednosti nad drugima. Samo tako se može sarađivati u
interesu mira i bezbednosti – istrajavanje na postizanju „maksimalnog relativnog
dobitka“, vodi u beskonačno nadmetanje, nasilne sukobe i ratove. Konačno, potpuni
paritet je nedostižan u odnosima po merilu moći nejednakih subjekata međunarodnih
odnosa.
Najposle, strukturalni realisti u odbacivanju saradnje preteruju kada prenaglašavaju
sklonost država da varaju u međusobnim odnosima. Takva opasnost,
razume se, postoji ali trka u naoružavanju i ponašanje u ključu „bezbednosne
dileme“ predstavljaju nesumnjivo veći rizik za bezbednost države o kojoj je
reč.
Iz kazanog se može zaključiti da „pragmatični optimizam“ koji ispoljavaju
„kontingentni realisti“ u pogledu izvesnosti saradnje između država ima čvršće
utemeljenje u stvarnosti, ali i u teoriji, nego „realni pesimizam“ kojim se odlikuje
mišljenje strukturalnih realista.
Da je povećanje saradnje sa ciljem poboljšanja bezbednosti, ako ne i potpunog
prevazilaženja „bezbednosne dileme“ u odnosima država poželjno i moguće,
smatraju i neki drugi teoretičari koje nije izvodljivo tako jednostavno svrstati
u bilo koju od poznatih škola, pravaca ili struja mišljenja bezbednosti. Primera
radi, ne dovodeći u pitanje istinitost osnovnih pretpostavki neorealizma, Beri
Bazan ukazuje i na neke nove odlike ponašanja država u poslednje dve decenije
XX veka. Izvesnost nuklearnog holokausta prinudila je glavne i ostale subjekte
agresivnog nadmetanja za što veći komad moći u međusobnim odnosima da,
u jednom trenutku, prihvate sudbinsku nužnost međusobne saradnje. Vođene
racionalnom spoznajom neizbežnog ishoda, države su u svom ponašanju, kroz
voljnu i nevoljnu saradnju, dostigle određenu zrelost i u postojećim anarhičnim
odnosima međunarodnog sistema. Ta, kako ju je Bazan nazvao „zrela anarhija“
(mature anarchy), 87 odlikuje se priznanjem država kako postoje valjani razlozi
da, upravo zbog vlastite nacionalne bezbednosti, treba da uzmu u obzir „bezbednosnu
računicu“ svojih suseda i šireg okruženja – drugim rečima, da u novim
okolnostima međunarodna bezbednost prethodi, predstavlja preduslov za
dostizanje, očuvanje i unapređenje, nacionalne bezbednosti. Bazan još s pravom
upozorava kako neuvažavanje ove svojevrsne „bezbednosne međuzavisnosti“,
odnosno međuzavisnosti nacionalnih bezbednosti, u krajnjem ishodu, može da
bude kobno najpre po državu koja se tako ponaša.
Kao primer iz stvarnosti, on navodi nordijske zemlje koje su posle mnogo
vekova međusobnog ogorčenog nadmetanja, izgradile bezbednosnu zajednicu.
Kad je reč o verovatnoći da se jedno ovakvo sazrevanje anarhičnih međunarodnih
odnosa nastavi i proširi na čitav svet, Bazan je nešto obazriviji u
predviđanju. Drugi poznati slučaj uspostavljanja odnosa bezbednosne saradnje
i bezbednosne zajednice dogodio se u Zapadnoj Evropi. 88 Već posle potpisivanja
Rimskih ugovora 1957.godine, novi odnosi zajedništva su počeli da zamenjuju
stoleća neprijateljstva – razume se da nesporazumi i sukobi interesa nisu nestali
iz odnosa ovih zemalja i naroda: postignuta je međutim, puna saglasnost da
svi sukobi rešavaju miroljubivim sredstvima. Neporeciv uspeh u izgradnji i u
unapređivanju odnosa zajedništva unutar Evropske zajednice, danas Evropske
unije, ohrabrili su zagovornike „zrele anarhije“ da predlože i rade na širenju
odnosa bezbednosne zajednice na ostala područja u Evropi i svetu. U tom smislu
će uključivanje drugih naroda i država „starog kontinenta“ u porodicu evropskih
naroda unaprediti njegovu ukupnu bezbednost, jer je, inter alia, poput mira i
bezbednost nedeljiva, tj., i ona „radi“ na principu „spojenih sudova“.
87
Buzan, B., People, States and Fear, second edition, London: Harvester Wheatsheaf, 1991, p.
208.
88
Sutu, Žorž – Anri, Neizvestan savez – istorija evropske zajednice, Beograd: Klio, 2001.
162 163