the process of security sector reform - ISAC Fund

prof. dr Dragan Simić SAVREMENE TEORIJE BEZBEDNOSTI
prof. dr Dragan Simić SAVREMENE TEORIJE BEZBEDNOSTI
dostizanje unutar jedne teritorije, duha zajedništva i uspostavljanje snažnih i
široko rasprostranjenih institucija i delatnosti dovoljnih da osiguraju… pouzdanu
miroljubivu saradnju između njenog stanovništva. Pod duhom zajedništva mislimo
na verovanje…da zajednički društveni problemi moraju i mogu biti razrešeni kroz
procese miroljubive saradnje koja daje sigurnost da se članice neće međusobno
fizički boriti, nego sukobe rešavati na neki drugi način.“ 91
Pored ovog, u raspravama o međunarodnim odnosima, bezbednosti i studijama
mira mnogo navođenog određenja, pažnju zaslužuju i definicije nekih
drugih ključnih pojmova koji obeležavaju preoblikovanu zamisao bezbednosti:
• „Bezbednosni režimi (Security Regimes) nastaju kada grupa država sarađuje
u upravljanju spornim pitanjima s ciljem izbegavanja rata, nastojeći
da smanje bezbednosnu dilemu tako što uz istovremeno samostalno
delovanje uzimaju u obzir i ponašanje drugih“ (R. Jervis).
• „Bezbednosni kompleks (Security Complex) uključuje grupu država čiji
su bezbednosni problemi toliko blisko povezani, da se njihove nacionalne
bezbednosti ne mogu razmatrati odvojeno jedne do drugih.“ (B. Buzan)
• „Usvajanje zajedničke bezbednosti (Common Security) kao organizujućeg
načela u naporima da se umanji rizik od rata, ograniči naoružavanje i
krene ka razoružavanju, znači, u principu, da će saradnja zameniti konfrontaciju
u rešavanju sukoba interesa. Ovo ne znači očekivanje da razlike
između naroda treba da nestanu… Zadatak je osigurati da ovakvi sukobi
ne dovedu do rata, ili priprema za rat. To znači da narodi moraju da shvate
da održavanje svetskog mira ima prvenstvo u odnosu na njihove vlastite
ideološke ili političke stavove“ (Palme Report,1992).
Dok, kao što smo videli, neorealisti odriču međunarodnim ustanovama sposobnost
da značajnije doprinesu očuvanju mira putem saradnje i, na taj način,
utiču na dostizanje i unapređenje bezbednosti, zagovornici liberalnog institucionalizma,
upravo suprotno, institucijama namenjuju glavnu ulogu u očuvanju
međunarodne bezbednosti. Liberalni institucionalisti, Kiohejn i Martin, na primer,
prihvataju mnoge pretpostavke neorealizma o značaju vojne moći u međunarodnim
odnosima ali, naglašavaju oni, institucije su, ipak, u stanju da obezbede
potreban okvir za saradnju koja može da pomogne u prevazilaženju opasnosti
koje sobom nosi tzv. bezbednosno nadmetanje među državama. Unutar liberalnog
91
Deutsch, K., Political Community and North Atlantic Area, Princeton: Princeton University
Press, 1957, p. 5.
institucionalizma, pažnju naročito zaslužuje „teorija demokratskog mira“. Ova
struja, strogo naučno govoreći, teško se može smatrati teorijom, polazi, takođe,
od neophodnosti postojanja demokratskih ustanova i postupaka kao preduslova
za pojedinačnu, nacionalnu, međunarodnu i globalnu bezbednost.
Zagovornici „teorije demokratskog mira“ su još osamdesetih godina XX
veka izneli skup shvatanja po kom države sa demokratskim uređenjima ne
ratuju između sebe. Takva teza, naravno, nije novost u istoriji političke misli.
Najpoznatiji predstavnici ove liberalne struje u XX veku, Majkl Dojl (Michael
Doyle) i Brus Raset (Bruce Russet), nalaze teorijsko-filozofska uporišta za ovakva
svoja uverenja u stavovima Imanuela Kanta, iznetim u njegovom slavnom
ogledu O večnom miru iz 1795.godine. Sledeći gotovo doslovno stanovišta
ovog korifeja nemačkog klasičnog idealizma, Dojl smatra da, na primer, društva
koja su institucionalno, pravno i proceduralno ostvarila istinsko demokratsko
predstavljanje, ispoljavaju privrženost poštovanju ljudskih prava, i pritom,
uključena su u sistem transnacionalne međuzavisnosti, samim tim su sklonija
miru (peace prone countries) od drugih društava. Obrnuto, društva bez takvih
odlika, nedemokratske države, znatno češće ratuju protiv demokratskih društava,
kao i međusobno(war prone countries). Istine radi, tezu o miroljubivoj prirodi
društvenih uređenja iznosili su još antički filozofi Platon i Aristotel. Stav da
demokratija kao oblik društvenog uređenja i sistem vrednosti kojima teži, predstavlja
jedan od najvažnijih preduslova mira, potvrdila je politička istorija u
mnogobrojnim slučajevima – za ovaj osvrt je posebno značajno dovođenje u
vezu međusobnog uslovljavanja demokratije, mira i bezbednosti. Upravo u toj
tački dodira sažima se i najveći doprinos „teorije demokratskog mira“.
Zagovornici ove struje unutar liberalno-institucionalističkog pristupa bezbednosti
ne isključuju, ipak, i neke druge uticaje na spoljnopolitičku strategiju
država. Brus Raset u tom smislu ne odbacuje u potpunosti pretpostavke realističkog
pristupa po kojem se države u znatnoj, ponekad i odlučujućoj meri
rukovode razlozima politike moći i „strategijskim računom“, zanemarujući pri
tome postojanje ideološke bliskosti i poštovanja zajedničkih demokratskih vrednosti.
Poput drugih liberalnih institucionalisti, on zastupa jedno odmereno,
optimističko stanovište – širenje demokratskih poredaka neće ukloniti sve, pa
možda ni većinu ratova i nasilnih sukoba za koje sada znamo i koji nas „očekuju“
u budućnosti, ali će svakako doprineti da svet u kome živimo bude mesto sa
manje nasilja nego što bi inače bio.
166 167