the process of security sector reform - ISAC Fund

prof. dr Dragan Simić SAVREMENE TEORIJE BEZBEDNOSTI
prof. dr Dragan Simić SAVREMENE TEORIJE BEZBEDNOSTI
u jednoj tako osetljivoj i sve značajnijoj oblasti ljudskog promišljanja i delovanja
zanemarivati poglede i interese više od polovine čovečanstva. Na taj način mogu
studije bezbednosti da budu obuhvatne, a redefinicija zamisli potpuna; kao
što, uostalom Džin Stins ističe tvrdeći da: „Redefinisanje bezbednosti…uključuje
promišljanje militarizma i patrijarhalnosti, nezadovoljavajući razvoj i
uništavanje životne okoline. On (redefinisan koncept bezbednosti, prim. pisca)
uključuje promišljanje odnosa između siromaštva, dugova i rasta stanovništva.
On uključuje i razmišljanje o resursima i kako su oni raspodeljeni.“ 106
U okviru treće grupe pristupa, značajne novine donosi postmoderno promišljanje
bezbednosti. Na ovom primeru su najvidljivije krajnje posledice
„raspadanja dijalektike moderne i otpisivanja arogantnog gospodstva jednog
povlašćenog Logosa“. 107 Upravo su „rastakanje umnog jezgra moderne“ i zalaganje
za tzv. hibridni diskurs bili ona podloga na kojoj su šezdesetih godina
XX veka, Derida, Liotar, Fuko, Bodrijar, Delez i drugi, „dekonstruisali teoriju“ i
poricali mogućnost dostizanja i postojanja bilo kakvog objektivnog znanja. Ove
napomene su bile neophodne da bi se, u najkraćem, razgraničio prevratnički duh
postmoderne u odnosu na filozofsko, naučno i umetničko nasleđe moderne. Kao
što ispravno primećuje i Miaršajmer, ove dve epistemološke strukture (ideje o
znanju) se suštinski razlikuju: „tamo gde realisti vide učvršćen i saznatljiv svet,
postmodernisti govore o mogućnostima beskrajnih tumačenja sveta oko njih…
nema stalnosti, nema utvrđenih značenja, nema sigurnog tla, nema velikih tajni,
niti krajnjih struktura, niti istorijskih granica…postoji samo tumačenje…“ 108 Ne
treba da čudi, stoga, što su se postmodernisti opredelili za tzv. nomadski diskurs,
tj., za potpuni relativizam u odnosu na istinu i činjenice – koliko ljudi, toliko i
istina. Ono što je po postmodernistima važno, tiče se „energetskog isijavanja
jezika“, a ne ideja intersubjektivno proverljivog znanja.
Kad je reč o promišljanju bezbednosti „govor realizma“ (diskurs realizma)
je kao „govor moći“ središnji problem i uzrok međunarodne nesigurnosti. 109
Takav govor je u prošlosti, jednako kao i danas, ističu postmodernisti, podsticao
nadmetanje država u uvećanju moći, što je sve neizbežno u krajnjem ishodu
106
Steans, J., Gender and International Relations: An Introduction, Cambridge: Polity Press,
1988, navedeno prema: Smith and Baylis, op. cit., p. 267.
107
Derida, Ž., Glas i fenomen, Beograd: IIC SSO Srbije, 1989) Program biblioteke “Filozofska
postmoderna”, odštampan na klapnama knjige).
108
Smith and Baylis, op. cit., p. 267.
109
Ashley, R.K., The Poverty of Neorealism, navedeno prema: Smith and Baylis, op. cit., p. 267.
dovodilo do ratova; uravnoteživanje moći kroz naoružavanje i stvaranje saveza,
naime, ne donosi mir. Jedini način da se ova slepa izvesnost prevaziđe, po njima, je
zamena „govora moći“ potpuno drukčijim „govorom zajedništva“. Postmodernisti
naglašavaju da će preovladavanje tzv. softvera koji se zasniva na „komunitarnim
pravilima i vrednostima“ dovesti do saradnje, mira i sveopšteg sklada u odnosima
društava i država. Nema, dakle, povlašćenog tumačenja stvarnosti, međunarodne
politike, pa ni bezbednosti, smatraju postmodernisti. Nije teško složiti se sa
postmodernističkim obrazloženjem ovakvog jednog stanovišta: skoro nepojamna
složenost i saznajna „neuhvatljivost“ ljudskog ponašanja, uz njegove raznovrsne,
često suprotstavljene kulturne, verske, i istorijske „varijacije“, u velikoj meri im
daje za pravo. I zaista, preterano pojednostavljivanje i redukovanje stvarnosti s
ciljem stvaranja teorijskih modela ili „okvira razumevanja“ sa najširim okvirom,
čini ih praktično potpuno neupotrebljivim, „neosetljivim“ za svu složenost
„zbiljske istine stvari“. U „ledenim pustinja ma apstrakcije“ (Adorno), dodajmo,
teško je proširiti i produbiti zamisao bezbednosti u uslovima narastajuće „složene
međuzavisnosti“ (Kiohejn/Naj), „globalizacije svetske politike“ (Smit/Bejlis) i,
posebno, u okolnostima globalnih bezbednosnih izazova i pretnji.
Pohvale je vredno njihovo, makar na rečima, zalaganje da se u okviru studija
bezbednosti istražuju i pitanja kakva su, na primer, povećanja nesigurnosti
uzrokovane učešćem države u poslovima vojne industrije, zatim problem pretećeg
stanja globalne ekonomije po mir i bezbednost, kao i pitanje svakovrsnog nasilja
nad skrajnutim društvenim grupama.
Ukoliko je ostvarenje „komunitarnih ideala“ za ogromnu većinu naroda
prilično daleko, za početak je više nego dovoljno da svi ljudi usvoje u vlastitom
ponašanju „politiku otpora“ stanju teško ugrožene bezbednosti. Džim Džordž
(Jim Georg) obrazlaže ovakvu „politiku otpora“ mogućnošću ljudi da kao
„subjekti u jednom objektivnom svetu anarhične politike sile izmene odnose
moći i preokrenu nesvodive realnosti. U takvim novim okolnostima postalo bi
moguće da se kaže ne, pita zašto i razume kako… Ljudi mogu, primera radi, da
pružaju otpor šteti koju prouzrokuje krajnji nacionalizam ili iluzornoj izvesnosti
nuklearnog zastrašivanja. Oni (ljudi) mogu da preduprede uništavanje njihovih
društvenih i ekoloških struktura u ime ekonomskog racionalizma; oni mogu
da se odupru rasizmu i seksizmu i iskorišćavanju skrajnutih i različitih; mogu
da istrajavaju u učešću na donošenju odluka koje određuju životne prilike. Na
ovaj način, politiku otpora je moguće proširiti kroz ceo proces demokratizacije
176 177