the process of security sector reform - ISAC Fund

prof. dr Dragan Simić SAVREMENE TEORIJE BEZBEDNOSTI
prof. dr Dragan Simić SAVREMENE TEORIJE BEZBEDNOSTI
nacionalnog interesa kao objektivne kategorije mogu se ubrojati predstavnici
dve škole: realističke i sistemske, na način na koji je ovu zamisao, u okviru svoje
teorije razvio Morton Kaplan. Na drugoj strani, po broju pristalica zastupljenija
su shvatanja kao nacionalni interes, neki ga zovu i javni interes, izjednačavaju sa
državnim interesom, a u pojedinim tumačenjima i sa onim što odluče zvanični
donosioci odluka (Snyder, Sapin i Bruck npr.). Premda je ovaj, kao i svaki drugi
koncept, nužno „otvoren“, bez jedne zauvek date sadržine, zavistan od mnogih
složenih uslova vremena i mesta, najčešće se, nekad kao isključiva i najvažnija,
a nekad i kao prva između drugih vrednosti, ističe nacionalno samoočuvanje, tj.,
nacionalna bezbednost. Nacionalna bezbednost je kod ogromne većine autora
koji se bave ovom temom, „nesvodivo jezgro nacionalnog interesa“.
Čak i oni koji sumnjaju da zamisao nacionalnog interesa nije izašla iz odežde
mita, ne odriču joj vrednost bar kao sredstvu političke akcije. Iako je, naime,
teško upotrebljiv kao delotvorno sredstvo političke analize, o njemu se, u
najmanju ruku, mora voditi računa kao o političkoj činjenici (Frankel).
Unutar najšire postavljenog realističkog pristupa, danas se u nauci o bezbednosti
izdvaja nekoliko „struja“: pored već klasičnih stanovišta predstavnika ove škole,
na primer, učenja Kara (E.H.Carr), Morgentaua (H. Morgenthau), Kenana (G.
Kennan), treba pomenuti još neorealiste, „strukturalne“ i „kontingentne“ (Volc i
Miaršajmer), pa čak i pojedine liberalne institucionaliste koji naginju ka nekim
postavkama tradicionalnog mišljenja međunarodnih odnosa i bezbednosti.
Ključne postavke na kojima se temelji pristup predstavnika neorealističke
struje u studijama bezbednosti su: slično „doktrinarnim realistima“ i oni smatraju
da je anarhičnost glavna odlika međunarodnog sistema; razlikuju se u pogledu
uzroka takvog stanja. Po njima, dalje, takav sistem ne mora nužno da bude
haotičan: njihovo shvatanje anarhičnosti se odnosi na nepostojanje središnjeg
autoriteta koji bi imao sposobnost da uređuje i presuđuje…države, međutim,
nastojeći da ostvare kad god im je to moguće „punu“ suverenost, uvećavaju svoju
moć i, na taj način, nezavisno od stvarnih namera, postaju međusobno „opasne“,
tvrde neorealisti.
Neizvesnost, koja vodi nedostatku poverenja, imanentna je sistemu država
kao takvom – zato, najposle, države ne mogu nikada biti sasvim sigurne u krajnje
namere svojih suseda te, prema tome, moraju uvek da budu u „borbenom stavu“.
Neorealisti još smatraju da će, iako su države svojevrsni racionalni organizmi,
uvek postojati mogućnost da se naprave pogrešne procene stanja. U svetu u kome,
ipak, postoji nepotpuno i nesavršeno međusobno obaveštavanje, mogući protivnici
će, na primer, uvek imati podsticaj da namerno lažno predstave vlastite
sposobnosti i tako ostave protivnike u nedoumici.
Po neorealistima, sve napred rečeno utiče da se države agresivno ponašaju
u međusobnim odnosima; sledeći ključne pretpostavke ove struje mišljenja bezbednosti,
nacionalna bezbednost ili ne-bezbednost su u najvećoj meri proizvodi
navedenih odlika strukture međunarodnog sistema. To je, uostalom, razlog zbog
koga zagovornike ovakvih stavova nazivaju i strukturalnim realistima.
Miaršajmer, na primer, 1990.godine u poznatom ogledu pod nazivom “Povratak
u budućnost” (Back to the Future), sasvim protivno tada preovlađujućem
optimizmu u pogledu mogućnosti da se uspostavi trajni i stabilni mir u svetu
posle Hladnog rata, predviđa povratak tradicionalne politike višestrane ravnoteže
snaga. Posle Hladnog rata, razdoblja koje Miaršajmer naziva istorijskim dobom
mira i stabilnosti, sukobi će izbijati pretežno zbog etničkih, verskih i socijalnih
suprotnosti. Neorealisti ne odbacuju svaku mogućnost uspostavljanja
odnosa saradnje između država; po njima takvi odnosi imaju svoje „granice“.
„Nadmetanje u dostizanju, očuvanju i unapređenju bezbednosti uvećanjem moći“
je jedina stalna i nepromenljiva crta a ratovi su, poput kiše u prirodi, uvek
prisutna mogućnost u životu anarhičnog sistema država.
Za razliku od ovakvog „strukturalno neotklonjivog pesimizma“ koji isijava
iz stavova Volca i Miaršajmera, unutar najšireg realističkog, odnosno neorealističko-neostrukturalističkog
pristupa, unekoliko drukčija stanovišta zagovaraju
privrženici tzv. kontingentnog realizma (tj. od konkretnih okolnosti zavisnog
realizma). Ono što ovu struju izdvaja i čini posebnom jeste shvatanje
da: „protivno uobičajenom uverenju, snažna opšta sklonost protivnika da se nadmeću
nije neizbežna logička posledica koja proizlazi iz osnovnih pretpostavki
strukturalnog realizma“. 86 Upravo se, tvrdi Glaser, u velikom broju slučajeva
nacionalni ciljevi usredsređeni na dostizanje, očuvanje i unapređenje bezbednosti,
mogu lakše postići kroz saradnju, nego kroz nadmetanje.
„Kontingentni (zavisni) realisti“ osnovano prigovaraju strukturalnim realistima
zbog najmanje tri razloga. Oni, pre svega, poriču stanovište strukturalnih
realista da je nadmetanje između država neraskidivo od „suštine njihovog bića“,
86
Glaser, navedeno prema: Globalization of World Politics…, op. cit., p. 259.
160 161