šesti broj časopisa (sic!)

Ruždija Ruso SejdovićŽivotna uloga! pROZaPored svih ostalih pitanja, upitao me je na kraju, šta sam po naciji. Za trenutak sam se zbunio, mislećikako da izbegnem ovo, za mene, suvišno i neugodno pitanje. Zapravo to i nije pitanje. To je pribavljanjedokaza za osudu. Skupljanje materijala s kojim želi da me anulira sa spiska potencijalnih budućih radnika.I mogao bi još jednom da mi prepreči put ka najosnovnijoj potrebi u životu. Posao. Rad. Tako mi jepotreban posao. Hoću drage volje da radim. Hoću da se naradim. Kao Gadžo. 1Sav uzrujan, ispunjen čudnom nadom da mi konačno predstoji zaposlenje, sedim prekoputa šefanagnutog nad formularom, a on napet spreman da ispuni prazni prostor svojim grdnim rukopisom.Čekao je moj odgovor, brz, kao što sam inače do maločas činio. Još nije ni završavao pitanje, a ja kao iztopa, ponosno, uzdignute glave, odgovarao. A sad ćutim. Glava mi klonu, vilica mi se ukočila, jezik mi seu kamen pretvorio. U sekundi prostorija se ispuni teškim, za disanje neupotrebljivim vazduhom. Znojimse kao bolesnik. A možda sam to od rođenja, samo eto celo vreme varam se, pravim se zdrav, glumimnormalnog čoveka. A sad, kao da sam pred lekarom, koji je brže od ostalih otkrio simptome neke mojelične bolesti. Tako sam se umanjio, da sam na tren pomislio da sam mrav koji hitro i zbunjeno traži svojputeljak s kojeg je zalutao.Šef lagano ozdo usmeri svoj pogled k meni pa podiže glavu. Koliko sam ja ukočeno delovao toliko je, činimi se, on bio iznenađen mojom šutnjom.- Nacionalnost... Koja si Nacija. Šta si?- ponovi on jednoličnim glasom. Ja sam, šireći svoje zenice buljiou njega.- Šta je sad? – On lagano odloži olovku na stranu, i osmotri me brižljivo - pažljivo.- Da ti nije loše? Ili si bolesan…? –nastavi, videći da i dalje šutim.- Da, da… ote mi se i brzopleto prođoh rukom kroz kosu, a potom nesvesno položih na grudi.- O! Hoćeš li čašu vode?- Može… Nije toliko strašno… proći će.On sa stočića dograbi flašu vode, napuni čašu i prinese predame.- Izvoli, popi malo… Srce?- Stajao je iznad mene i posmatrao me.- Da, pomalo, ponekad… - ispih vodu, traljavo i preko volje. Osetih kako me gutljaj nasilno unesene vodeu grkljan razdire i zaista osetih bol. Zagrcnuh se.- Da pozovem lekara?- Ne, ne!- skočih na noge. - Proći će, budite sigurni, samo mi treba malo zraka, svežeg vazduha… Razumese.Položih čašu na sto i krenuh ka izlazu.- U redu, ali kada ste toliko bolesni, sumnjam da će, za sada od svega ovoga išta biti… Najbolje da se vipozabavite svojim zdravljem. Meni je zaista žao. U suštini meni je svejedno koja ste nacionalnosti, jatražim radnika koji će…- Da… jasno mi je. Pogledah ga, naglo se okrenuh i izađoh napolje. On kao da je nastavio da govori i kadase u hodniku nađoh, čuo sam i dalje njegovo mrmljanje.Bio sam kivan.Znao sam, propao je još jedan dan u potrazi za poslom koji sam itekako želeo pošteno da odradim. Ali1Gadžo- nepripadnik Roma. (Na romskom jeziku.)(sic!)59