šesti broj časopisa (sic!)

Ruždija Ruso SejdovićBajron i kotlovi! pROZaImao sam devet godina kada me je otac jednog jutra rano probudio. Pomislio sam da će me odvesti sasobom u sela gde je često odlazio da prodaje kotlove i šerpe.Moj otac je bio kalajdžija.Njegov zanat sam doživljavao kao jedan od onih zanimanja za koje čovek treba da poseduje znanje, strpljenje,posebno preciznost. Jednostavno, čovek mora biti majstor. Za tu svoju delatnost nije imao diplomu,ali je bio veliki majstor. Kovao je kotlove očekujući svakim danom da će mu se ukazati sreća i donetimu neko drugo zanimanje. U tom očekivanju on je svoj zanat sve više usavršavao, i važio je za veomaviđenog majstora u okolini. Što je nadaleko postojao poznatiji po svom umeću, on se sve više nesrećnijeosećao, zbog sagorele nade da će se ikad ratosiljati svog kalajdžijskog posla. Govorio je: »Kujem kotlove,eto, samo da bih vas, draga deco, ishranio. Daj bože da vi živite od kakvog drugog boljeg zanimanja!”Ali, ja sam se više divio kotlovima, i načinu kako ih je moj otac otkivao, nego jelu koje bi nam umoranuveče iz sela donosio. Volio sam njegove kotlove više od kore hleba.Tog jutra, kada me je otac rano probudio, bio sam iznenađen ali i znatiželjan. Mislio sam da je napokondošao taj važan dan kada sam stasao da izučim zanat mojih predaka. Ali, otac me je umesto u selopoveo u grad, na veliki otpad starih materijala, gde je kupovao pleh za izradu kotlova.Ušavši u žicom skoro kao zatvor ograđen prostor, prepun neupotrebljivih stvari, u oči mi pade veliki plavikontejner. Dok je moj otac tragao za plehom, neodlučno priđoh kontejneru i skočih u njega, ne mislećiprethodno šta se unutra nalazi. Kad sam se pribrao i osvrnuo, videh da sam upao među knjige. Punkontejner knjiga! Namah sam se uplašio činjenice da brdo knjiga leži pod mojim nogama, a potom samlagano stao da ih prevrćem i razgledam kao živa bića. Moja znatiželja bivala je sve jača. Imao sam osećajda knjige pod mojim nogama više vrede od one koju sada držim u drhtavim rukama. U jednom trenutkukleknuo sam i obema rukama stao da rijem po njima, kao pas kada traži svoju zakopanu kost.Da li je to bila moja glad ?To pitanje me otrezni kao šamar pijanca. Žedan sam knjiga! Knjiga koje su nekada davno napisane ljudskomrukom, brižljivo, lepo, umno, smešno ili budalasto. Knjiga iz štamparija u kojima su radili ljudi kojisu možda mrzeli te knjige, možda zato što su na njima hleb svoj crni zarađivali. I ko zna kolike od ovihknjiga nisu ni pogledane a kamoli pročitane! Knjige koje su mnoge u zatvore oterale, dušu ubijale, knjigekoje su revolucije nadahnule ili ljubav, i one u kojima bih mogao otkrio tajnu mog porekla, jezika i mogpostojanja. Knjige nad kojima se plakalo, zapaljene knjige...Ja sam volio sve te knjige pod mojim nogama, jer sam osećao kao da gazim nečiji mozak.Odjednom, oštar glas mog oca prenu me iz sanjanja, i ja brže-bolje dograbih jednu knjigu, i iskočih izkontejnera. Tu, na zemlji ne beše ništa, samo prah, blato, katran i nafta. Nekakva praznina prođe krozmene. U ruci sam držao knjigu bez korica, požutelih stranica. Možda najgrdniju iz čitavog obilja drugihu kontejneru.- Šta ti je to? – upita otac ravnodušno.- Knjiga, rekoh pomalo zbunjen. Moje misli su i dalje kopale po kontejneru.- A kakva knjiga? – nastavi on, nadvivši se nadamnom i duboko me pogledavši u oči kao da traži neštou njima.- Čekaj, da pročitam - prebacih praznu stranicu i pročitah:- Bajron!Pogledasmo se značajno. Bio je to pogled-prkos celom ovom otpadu.Kad smo se kući vratili shvatio sam da će zbog Bajrona kotlovi mojih dedova izumreti.U grču hvatajući se za stomak, plakao sam te noći, u snu.(sic!)61