šesti broj časopisa (sic!)

duplom krunom mirno može iznova u egzil, recimo u Beograd ka kome baca čežnjive poglede, da sečekira za NIN-ovu nagardu, a onda, večnost je tek počela, da spokojno sačeka da se Švedski komitet jošjednom priseti brdovitog Balkana.Nasleđe kudravog prorokaNepisano je pravilo da se odluke žirija ne dovode u pitanje, kao da je reč o slobodnom sudijskom uverenjučija bi kritika predstavljala atak na autonomiju pravosuđa. To pravilo je ne samo besmisleno, veći opasno. Bez kritike, odluke žirija su sankrosantne, izbor članova žirija postaje presudan čin, dok serasprava o književnim argumentima i vrednostima u potpunosti eliminiše iz javnog (medijskog) diskursa.Tako dodeljivanje nagrade postaje oktroisan i mističan postupak bez relevantnih dodirnih tačaka sanagrađenim delom, skoro kao božanska milost koju ne uslovljava ljudsko dobročinstvo.Problem sa ovogodišnjom nagradom Jutarnjeg lista ponajmanje je u tome što se njen laureat popišmanio,što je potencijalni nepotista ili nemušti profet etike neprincipijelnosti. Sasvim jednostavno, problemje što nije nagrađena najbolja knjiga a tesna većina bodova (27:26) svedoči da su članovi žirija intimnoosećali izjednačenost kandidata, ali i da su neki od njih svesno kalkulisali pri bodovanju romana u užemizboru (otuda Jergovićeva lauda pojedincima u žiriju dobija posebnu težinu i opskuran teret). Moralnipobednik je Selvedin Avdić čiji roman Sedam strahova impresivno ukršta egzistencijalnu i ratnu prozu,elemente detektivske potrage i mitološke fantastike. Pobednica van konkurencije nesumnjivo je DašaDrndić čija knjiga predstavlja očaravajući poetički melanž i opsesivni omaž marginalnim žrtvama zločina.April u Berlinu nije klasičan roman, ali zašto se uopšte ova knjiga našla u izboru za najbolju proznuknjigu da bi joj se na kraju prebacivalo da je „autobiografija“? Nevolja ove knjige je što ona podjednakone bi pristajala ni kategoriji za publicistiku, jer kako je autorska to pronicljivo sročila: ova je knjiga bivanjeizmeđu, između romana, putopisa i dnevnika, između Rijeke, Berlina, Beča i Beograda, između porodičnehronike i evokacije totalitarnog zla. Najlakše je ignorisati „žanr-između“ i najbezbolnije ga je šutnuti naničiju zemlju, u međukulturni vakuum. Da je žiri bar podlegao želji za provokacijom i nagradio atipičnuemigrantsku povest sa pariskog pločnika Damira Karakaša, zaslužio bi više poštovanja nego što je ziheraškipromovisao solidan Jergovićev roman Volga, volga, ali roman koji pokazuje da se autor tematski ikompoziciono ponavlja, neoprezno skliznuvši i u istorijski relativizam. O desničarskom prtljagu PolusnaRatka Cvetnića, švercerski umetnutom kao duplo dno čiste literature, neki drugi put.Budi principijelan kao ja i sve će ti biti oprošteno. Pouzdaj se u pouzdane i daće ti se, stekni poverenjekanonmejkera od poverenja i postaćeš nezaobilazan, ispisuje se novo žitije u okruženju korporativnogkapitala. Predvidljivost glasanja, nepravedni ishod i skandalozno samopravdavanje stvorili su mučnuatmosferu u kojoj nije važno kakav roman napišeš već da li imaš dovoljno prijatelja u žiriju, dovoljnomedija koji će pacifikovati svaki skandal i dovoljno oguglalih statista na sceni da je pitanje trenutkakada će uz proteranu kulturu u medijima književni i ideološki bofl trijumfalno zauzeti mesto tzv. visokeumetnosti.Estetsic!a80(sic!)