šesti broj časopisa (sic!)

strah od sebe, od svoje nacije pokvario mi je još jedan plan. Kako nekada sitnica može čoveka da izbezumi.Iz ritma života da ga izbaci! Prosto nisam shvatao svoj kukavičluk.Kako čoveku slobodno da kažem da sam Ciganin? Već na početku imao bi utisak da sam neki lopov,lažov, kriminalac... Ko zna šta. Ili kalajdžija, pevač, glumac. Dugokosi brkajlija u beloj košulji, zavodnik kojizasučenih rukava merka neku ženu da uhvati umesto neki alat ili metlu u svoje ruke. Zamislio bi da spavamu kamp-prikolici parkiranoj kraj autoputa nedaleko od benziske pumpe. (Zbog vode, piva, cigareta itoaleta). Možda bi zamislio moju decu koju šaljem svako jutro umesto u školu na železničku stanicu i utramvaje da džepare... A ženu sa mercedesom odvezem da prosi, a ja da se šepurim u obližnjoj kafani imasiram debeli zlatni lanac oko vrata, pijuckam svoj metar kolš.Ili, možda ovaj šef posve drugačije razmišlja…Ne verujem. 2O bože, mrzeo sam sva ta svoja glupa razmišljanja. Držeći dlan na grudima hodao sam dalje, želeći štopre odatle da se udaljim. Taj dan je za mene propao, a tek je jutro. Izlišno i uzaludno bi bilo opet negde naneka druga vrata zakucati, jer retko se događa da čovek u istom danu dva puta oboli. Bila bi to nesnošljivabolest. To nisam želeo. Toplina mog dlana smirivala me je i to mi se dopadalo. Osećao sam lagodnostna svojoj koži, a unutra u želucu vatra, kao da se vulkani aktiviraju.Čekao sam autobus. Stariji čovek mi priđe i gledajući me u obraze, reče da sam bled i upita me da nisamslučajno bolesan.- Da da.. ali ne slučajno. To je kod mene, prilično dobro isplanirano.- rekoh.- To je, kaže on, u današnje vreme normalno, čak i mladi ljudi obolevaju od staračkih bolesti… Sve je to,gospodine, božji plan.- Znam, itekako mi je to poznato. Svaki dan ima neku svoju bolest, svoga Boga…- Ooo, baš si ovo mudro rekao, mladi čoveče, možda si učen čovek…- Kako da ne.- izustih.U autobus sam ćutao. Starija žena ustade, i ponudi mi mesto upitajući me da li mi je loše. Zahvalih se.Ćutao sam. Mislim da sam vrlo dobro glumio svoju ulogu bolesnika. Nekako sam to zavoleo.Kući, spustih se kao vreća krompira na stolicu, prekoputa svoje ćutljive žene, a ona me preko praznogkuhinjskog stola pažljivo osmotri i priupita, poput ostalih, kao svaki predhodni dan, da li mi je loše?Nisam više bio u ništa siguran.Pogotovo u svoje zdravlje.A osobito ne u moju ulogu, za koju sam se bojao, da što duže u mom životu ne ustraje, da ne postanemoja dijagnoza.2U nekim Kelnskim kafanama, služi se kelnsko pivo na metar. (Daska od jednog metra, u kojoj, za to učinjene rupe, pasuju desetčaša piva.)60(sic!)