uloga umetnosti i medija u onesposobljavanju osoba sa oštećenjima

optužuju žene koje rode onesposobljavano dete pošto su odbile da
prođu kroz pretrage. Moja drugarica Sendi ima desetogodišnjeg
sina, Majkla, koji ima Daunov sindrom. Jedne noći, dok je još bio
beba, imao je snažan napad kašlja i ona je na kraju pozvala lekara.
Njegov prvi komentar bio je: „Zašto niste išli na testove”
Uobičajeni odgovor koji dobijem kada pričam tu priču jeste
da dete „ne razume”. Međutim, još se sećam ljudi kako diskutuju o
mojoj onesposobljenosti dok sam bila vrlo mlada i samouvereno
izgovaraju – „Naravno, ona još ne može da razume”.
c) Politička, društvena i ekonomska shvatanja
Ubeđena sam da dobar deo entuzijazma u vezi sa
prenatalnim pretragama i eugeničnim abortusom proističe iz nesvesnog
straha od osoba sa oštećenjima i predrasuda prema njima.
Na to se nadovezuje jedan veoma izražen faktor, a to je ideja da se
eliminacijom urođenih oštećenja „štedi novac”.
Društvena predrasuda prema onima sa očiglednim
oštećenjima jasna je u raskoraku između reči koje se koriste kada
se opisuju onesposobljavane bebe i bebe bez oštećenja u materici
(bebe bez oštećenja su „savršene” ili „zdrave”; onesposobljavane
bebe su, shodno tome, isključivo „nezdrave” i „nesavršene”) i
onesposobljavane osobe unutar i van materice. Poslednjih godina,
opisivanje onesposobljavanih osoba postalo je zamka političke
korektnosti za neupućene. Danas moramo da govorimo o osobama
sa nesposobnostima usled „teškoća u učenju” i, ako baš zabrazdimo
u sferu smešnog, o osobama sa „fizičkim izazovima”.
108