uloga umetnosti i medija u onesposobljavanju osoba sa oštećenjima

prekršajima nad onesposobljavanim osobama ukazuju da je od
1990. godine hiljade njih pretrpelo ponižavajući i nehuman
tretman – verbalno, seksualno i fizičko zlostavljanje – a stotine je
ubijeno, ili im je bilo uskraćeno lečenje koje bi im spasilo život.
Suština je u tome da to ne treba ovako.
Pogled unazad za pogled napred
U posleratnom periodu dogodile su se dve velike promene
koje su uticale na način na koji se danas gleda na onesposobljenost:
moderna država blagostanja i pokret za ljudska i
građanska prava. Blagostanje je omogućilo podršku, koja je
očuvala društvenu ravnopravnost kao legitimni javni cilj; univerzalna
prava su stvorila osnovu za osnaživanje pokreta i antidiskriminativnih
zakona.
Te istorijske činjenice ostavile su nasleđe – ne samo skup
institucija koje se zalažu za pravednost na poseban način, već i
skup pretpostavki o tome kako da se dođe do pozitivnih promena u
društvu. Znamo da se diskriminacija gaji i održava na svim nivoima
društva, ali gotovo uvek se nadamo da će zakoni i vlasti to ispraviti.
Znamo da naše društvo postaje sve raznolikije i fluidnije, a
ipak, oni koji učestvuju u kampanjama često traže opšta pravila i
ovlašćenja da postignu pravičnost. Znamo da svi ljudi žele sve aktivniju
ulogu u oblikovanju sopstvenog života, a opet, optužujemo
daleke institucije i političke lidere/ke što nam je ne daju.
Pokreti za građanska prava nastali šezdesetih godina prošlog
veka zalagali su se iznova za pravednost u okvirima koji su
omogućavali ljudska prava – jednako vrednovanje svake osobe – i
150