uloga umetnosti i medija u onesposobljavanju osoba sa oštećenjima

zajedničkog scenarija koji će opisati proces promene nikome nije
jasno koju ulogu igra.
To potvrđuje činjenica da ljudi sa različitih stanovišta
sagledaju šta treba da se menja, a da, suprotno tome, ne postoji
ujednačeno shvatanje šta su problemi. Razorna kritika
problematike od strane jedne osobe može predstavljati potpunu
besmislicu za drugu osobu. Mi svi različito tumačimo svet i
koristimo različite okvire u razumevanju prirode problema i
izazova sa kojima se suočavamo. Ne može postojati „objektivno”
stanovište kada su pitanja kojima se bavimo o ljudskom iskustvu i
društvenim problemima, i što pre to priznamo, to bolje. Pored
toga, da bi se trajna promena u društvu dogodila i bila prihvaćena,
potrebno je da se pojave zajedničke perspektive. Napetost između
razumevanja iskustva drugih i ličnog iskustva jeste faktor koji
pitanja onesposobljenosti čini izuzetno složenim.
Često je dolazilo do „vike” između različitih grupa uključenih
u debatu o onesposobljenosti. Kada stanovište jedne grupe
ne prihvata suprotna strana (ponekad čak doživljavana i kao neprijateljska),
postoji izazov da se kažu iste to, samo glasnije. Problem
je što svaka grupa uključena u diskusiju ima drugačiji skup
pretpostavki, iskustvo i uvid, što skupa znači da se kultura te grupe
razlikuje od drugih. Na primer, DPI i njegovi članovi/ice razvili su
niz svojih termina i skraćenica, svojevrsne vidove jezika da bi
među sobom diskutovali o različitim pitanjima. Isto važi i za
pojedinačna odeljenja vlade, od kojih svaki poseduje troslovne
skraćenice i sopstvenu stenografiju. To je potpuno normalno i razumljivo
– to pomaže organizacijama i grupama da rade efikasno
unutar svojih okvira. Do problema dolazi kada se te kulture sretnu
162