uloga umetnosti i medija u onesposobljavanju osoba sa oštećenjima

stavljaju problem. Problem (ili „zamršena situacija”, kako ćemo je
kasnije preciznije opisati) postoji u sistemima koji ne dozvoljavaju
onesposobljavanim osobama da učestvuju kao punopravni članovi/ice
društva. To što se Majk Oliver (naučnik koji je pisao o
socijalnom modelu) pojavljuje na BBC-jevoj listi deset „Najvećih
onesposobljavanih Britanaca/ki” govori nam nešto o značaju modela
za onesposobljavane osobe (Oliver-Macmillan 1990).
Iznenada sam shvatila da je svemu što se događalo uzrok
bio način na koji ljudi gledaju na oštećenje – kao na različito, sa
omalovažavanjem, kao nešto neprihvatljivo… Odjednom možeš
da budeš osoba koja si mislila da jesi, ali nikada nisi mogla da
budeš.
Tara je sada aktivistkinja u kampanji koja okuplja druge
onesposobljavane osobe, kako bi shvatile da problem nije u njima
već u društvu koje ih sputava.
***
Prva školska fotografija na kaminu ima počasno mesto u
dnevnoj sobi Dina Tomasa u njegovom stanu u Notingemu. Pitali
smo ga kakav je život onesposobljavanih roditelja. Din je uzdahnuo
i zatim rekao: „Veoma težak”. Din ima petogodišnjeg sina, i
kada je postao otac, uključio se u mrežu za onesposobljavane
osobe koje su roditelji ili razmatraju mogućnost roditeljstva.
On nam kaže: „Onesposobljavani roditelji se prilično često
plaše da pitaju za podršku. Plaše se da će se to završiti kao pitanje
dečje zaštite.” Čak i ako traže pomoć, uobičajeni sistemi podrške
nisu navikli da rade sa onesposobljavanim roditeljima. „Veoma je
mali broj nadležnih na lokalnom nivou usmeren za rad sa onespo-
146