uloga umetnosti i medija u onesposobljavanju osoba sa oštećenjima

pojedincima/kama nikada ne treba posmatrati kao bolji način da se
troši javni novac.
U sistemu personalizovane podrške nestaće mnoge od
trenutnih podvojenosti. Podrška je prepoznata kao nešto što je od
univerzalnog značaja i nešto čemu će bez sumnje svako morati da
pristupi u nekoj fazi svog života. Vrsta ponude preciznije je povezana
sa potrebom, a manje s time da li je osoba ocenjena kao „nesposobna”
ili ne. U tom kontekstu, rad pre postaje doprinos koji
bilo koji pojedinac/ka može dati društvu nego što mu se pridaje
značaj isključivo ukoliko se organizuje sa punim radnim vremenom
u tradicionalnom radnom okruženju. U personalizovanom
sistemu suprotno od ‘biti onesposobljavan/a’ nije ‘biti bez
oštećenja’, već onaj/ona kome/kojoj je omogućeno.
Disabilizam rasprave o poslovnom i privatnom životu baca
na veoma oštro tle. Onesposobljavani pojedinci/ke moraju imati
jednaka prava na rad, ali da bi se to dogodilo, polazište za
svrsishodnu promenu treba da bude personalizovani sistem, ne
„rad kao naknada” – sistemi koji teže integrisanju fleksibilnijih
vidova rada i podrške. Treba da se otarasimo ograničavajućih
definicija ‘rada’ i ‘nesposobnosti’ i pođemo od razmatranja
potreba i težnji pojedinca/ki.
189