uloga umetnosti i medija u onesposobljavanju osoba sa oštećenjima

Znam da sam obično ljudsko biće koje jednostavno ima
oštećenja koja su uočljivija od onih koja imaju većina. Verujem da
je moj život – svaki ljudski život – od neizmerne vrednosti, i ne
može se vrednovati samo ukoliko postigne određen „kvalitet”.
Dozvolite mi da istaknem da ja svakako ne govorim da mi
treba dozvoliti da živim zato što mogu da činim ili postignem
posebne stvari. Moj dosadašnji život je pun i raznovrstan, a imala
sam uspona i padova, neki od njih mogu se pripisati i mom
oštećenju. Najveću radost mog života danas predstavlja podrška
centru za 83 deteta sa teškim oštećenjima u Indiji. Pišem im i
redovno ih posećujem i volim ih duboko i zaštitnički, kao da sam
ih sama rodila. Oni nemaju nijednu od pogodnosti koje ja imam i
mnogi od njih mogu samo da puze, ali samo bi veoma hrabra
osoba smela da mi kaže da bi im bilo bolje da su ih izbrisali sa
spiska živih.
Predstavnici/e zdravstvene struke često mi opravdavaju
pretrage i abortus za spinu bifidu sa: „Ti si izuzetna”.
Moj odgovor je dvojak:
Svako ljudsko biće je izuzetno, jedinstveno, neprocenjivo.
Da je bilo po njihovom, pre 44 godine, ja ne bih bila
izuzetna – bila bih jedna od bezimenih „defektnih fetusa”, koje oni
svake godine bacaju u medicinsku kantu za otpatke, sve u ime
„izbora”.
i
Alison Dejvis 30. 3. 1999.
121