uloga umetnosti i medija u onesposobljavanju osoba sa oštećenjima

1976. godine, koji je 1981. usvojila i prilagodila DPI 52 – prva međunarodna
organizacija kojom upravljaju onesposobljavane osobe.
Stoga, mada u velikoj meri može biti prepoznat kao nešto što se
takođe može pripisati društvenim uzrocima (Abberley 1986), termin
„oštećenje“ odnosi se na pojedinačno zasnovana funkcionalna
ograničenja – bilo da su fizička, intelektualna, senzorna ili
skrivena – a „onesposobljenost“ 53 je „gubitak ili ograničenje mogućnosti
da se učestvuje u normalnom životu zajednice na ravnopravnom
nivou sa ostalima usled fizičkih i društvenih prepreka“
(Barnes 1991).
Ta promena ne samo da u velikoj meri pojednostavljuje
terminološke probleme, već i otkriva glavni razlog onesposobljavanja
– veoma diskriminišuće društvo koje kažnjava one koji
se ne uklapaju u percepciju „normalnosti“ koju imaju osobe bez
oštećenja. „Disabilizam“ se, iz tog razloga, odnosi na predrasude,
stereotipe, ili „institucionalnu diskriminaciju“ prema onesposobljavanim
osobama.
To, takođe, pokazuje da fraza „osobe s invaliditetom/ima/
nesposobnošću/ima“ nije ispravna – osobe imaju oštećenja, a ne
nesposobnosti. Osim toga, iako je odluka da se imenica „osobe“
stavi ispred „nesposobnosti“ pozitivna, jer naglašava činjenicu da
su osobe s oštećenjima zapravo ljudska bića – nešto što se kroz
istoriju poricalo – postoji mnogo važnih implikacija koje treba razjasniti.
Prvo, izraz „osobe sa nesposobnostima“ ukazuje na to da je
nesposobnost nešto što je deo osobe a ne društva. Ovde se termini
52 Vidi str. 163 ove knjige (Prim. prir.)
53 Vidi str. 12-14 ove knjige (Prim. prir.)
88