uloga umetnosti i medija u onesposobljavanju osoba sa oštećenjima

u književnosti i u umetnosti, kako klasičnoj tako i savremenoj, i
pothranjuje se i danas. Na primer, u romanu Herberta Melvila
„Mobi Dik“, kapetan Ahab postaje toliko opsednut željom da
uništi belog kita koji mu je odgrizao nogu da u želji za osvetom,
on žrtvuje i sebe i veći deo svoje posade. Melvil koristi oštećenje
da bi pojačao efekat zlokobne atmosfere u knjizi dok pripovedač
Ismail opisuje kako se po palubi usred noći čuju udarci Ahabove
veštačke noge. Pisci za decu maksimalno su koristili taj stereotip.
Uzmimo kao primer Stivensonovo „Ostrvo s blagom”. U
opisivanju atmosfere pune straha i neizvesnosti kojom se odlikuje
sam početak knjige, ključni elementi su onesposobljavani likovi
Crni Pas i Slepi Pju. Prvi lik prikazan je kao starac požutelog lica
kome nedostaju dva prsta. To relativno malo oštećenje daje ton
koji se intenzivira u trenutku kad se opisuje Pju kao „stvorenje
pogrbljeno i slepo” i upravo Pju uručuje Biliju Bounsu strašnu
crnu tačku. Kada se Long Džon Silver prikazuje u dobrom svetlu,
tada se njegova drvena noga ne pominje, ali kasnije kako se
njegova podmuklost razotkriva, noga koja mu nedostaje sve se
češće pominje ili sluti. Prikazivanje onesposobljavanih osoba kao
suštinski zlih naročito je omiljeno kod filmskih stvaralaca. Spisak
filmova koji prikazuju povezanost nekog fizičkog oštećenja i zlobe
i pokvarenosti praktično je beskonačan. Film „Dr Džekil i Mister
Hajd” simbolizuje snažan kontrast između dobra i zla. Prvi je
uspravan, lep i pun vrline, dok je drugi zloban, ružan i „lud”.
Sledeći sećanja vredan primer predstavlja manijakalni „Dr
Strejndžlav” s mnogobrojnim oštećenjima koga igra Piter Selers,
nitkovi u filmovima „Prljavi Hari” i „Žaoka” – koji svi do jednog
hramlju – i obilje onesposobljavanih kriminalaca u filmovima o
56