uloga umetnosti i medija u onesposobljavanju osoba sa oštećenjima

nalazi u određenom stanju.
Čak i tada, bojim se, medicinari/ke su skloni da potcene
ono što je moguće, ili govore u veoma negativnom svetlu o onome
za šta postoji verovatnoća da ne bude tačno. Jednoj mojoj
prijateljici, Sari Tomas, saopštili su za vreme trudnoće da njen sin
Luk, kome je postavljena dijagnoza spine bifide i hidrocefalusa,
„ima glavu kao bananu” i da mu „nedostaje deo mozga” i da, ako
preživi, neće biti u mogućnosti da učini nešto za sebe, što se
smatralo slabo verovatnim. Savetovali su joj da abortira i nazvali
su je „nesmotrenom” i „nerealnom” kada je odbila da to učini.
Bolnica je čak išla dotle da su je pozvali telefonom u nadi da će se
predomisliti i uraditi ono što je „razumno”. Luk sada ima 9 godina,
koristi kolica i dobro se snalazi u redovnoj školi. Njegova glava,
biće vam drago da čujete, NIJE „nalik na bananu” i on vodi vrlo
ispunjen život, trenutno uči da pleše. Njegova majka kaže da joj
njegova dvojica braće, koja nemaju nikakva oštećenja, zadaju
mnogo više brige – ona to zaista i misli.
Imam mnogo onesposobljavanih prijatelja koji su pobili
rane lekarske procene svojih mogućnosti. Navešću samo dva primera:
Piter ima spinu bifidu i njegovoj majci su rekli da „ga ostavi
u bolnici, ode kući i rodi drugu bebu”, pošto neće živeti duže od
tri meseca; on danas ima 42 godine.
Glenis ima Epštajnovu anomaliju 19 , i njenoj majci su dali
19 Epštajnova anomalija (EA) retko je urođeno oboljenje desnih srčanih šupljina
i zaliska. EA ima oko 0,5 % od ukupnog broja ljudi sa urođenim srčanim
anomalijama. Prati je brzo zamaranje, oticanje nogu, gubitak vazduha i
nepravilan srčani ritam. Izvor: http://www.doiserbia.nb.rs/img/doi/0042-
8450/2008/0042-84500811847D.pdf, p 847.
113