uloga umetnosti i medija u onesposobljavanju osoba sa oštećenjima

Mislim da reči koje se koriste da se opišu bebe u materici
sa potpuno istim onesposobljavajućim stanjima jasnije odražavaju
šta društvo stvarno misli o nama. Tako čitamo o „abnormalnim
fetusima”, o „malformacijama” i „defektnim” i „deformisanim bebama”.
Bojim se da ne mogu biti zastupljene i jedna i druga vrsta
termina. Ili sam ja „defektna odrasla osoba” ili sam „osoba sa
nekom nesposobnošću/oštećenjem”. Selektivno korišćenje termina
nagoveštava licemerje.
Neki predstavnici/e zdravstvene struke idu do te mere da
protestuju kako pretrage i abortus nisu uvreda za osobe s urođenim
oštećenjima. Prof. Nikolas Vold, na primer, izjavio je da je „ideja
da su diskriminatorni potpuno besmislena" i to obrazlaže:
To je kao da sugerišete da će, ukoliko pokušamo da
sprečimo moždane i srčane udare, to imati negativne posledice
po ljude koji ih imaju. Ideja da su ljudi sa spinom bifidom i
Daunovim sindromom manje vredni zbog programa prenatalnih
pretraga i abortusa besmislena je i netačna. 9
Naravno, nije nâs pitao. A izgleda da, namerno ili slučajno,
prenebregava činjenicu da sprečavanje moždanih i srčanih udara
ne podrazumeva ubijanje onih koji mogu da ih imaju.
Isto tako, moramo uzeti u obzir cenu programa pretraga,
kako ekonomsku, tako i ljudsku. Često se cena pravda tako što se
obrazlaže da je otkrivanje i „eliminisanje” bebe s nekim oštećenjem
ili bolešću jeftinije nego njena nega. Na primer, „The Times”
izveštava u broju iz aprila 1994. godine da cena podrške detetu s
Daunovim sindromom iznosi 120.000 funti, dok je cena svake
9 Autorka upućuje na Ferriman, Annabel „Truth and trouble with scans”, The
Guardian 24/09/1996, p 10.
109