uloga umetnosti i medija u onesposobljavanju osoba sa oštećenjima

Ukoliko se takve mere ugrade u kulturu tržišta rada, a da
one ne budu samo (i to jedva) tolerisane od strane poslodavaca,
onesposobljavane osobe, koje možda nisu u mogućnosti da rade
ceo dan u kancelariji, ili kojima je trenutno prevoz do posla onemogućen,
mogle bi samouvereno da se kandiduju za plaćena radna
mesta i da ih zadrže. Dobit od toga svi bismo osetili; na primer, roditelji
bi mogli da vode svoju decu u školu i da rade od kuće kada
je dete bolesno i da, pri tome, ne moraju da brinu za sigurnost svog
radnog mesta. Kao i sa osmišljavanjem proizvoda i usluga, na koje
ćemo se osvrnuti u sledećem poglavlju, onesposobljavane osobe
treba staviti u središte procesa osmišljavanja fleksibilnijeg radnog
mesta, što bi donelo očiglednu korist za sve nas. Između ostalog,
potrebni su nam uzori koji pokazuju vrednost tog kreativnog
modela – Scopeov program „Raznolikost se isplati” (pogledajte
uokvireni tekst) ima za cilj upravo to. Isto tako, potrebno nam je
da dobrobit od „poslovnog poduhvata za fleksibilan rad” postane
realnost. Onesposobljavane osobe imaju inicijativu da učine i
jedno i drugo pošto je fleksibilnije radno mesto za njih od fundamentalnog
značaja i treba da im omogući pristup plaćenom radu,
iz kojeg su trenutno isključene.
Raznolikost se isplati
Scopeov program „Raznolikost se isplati” zalaže se za rad
većeg broja onesposobljavanih osoba na tri načina:
• stvaranjem mreže radnih mogućnosti za koje
onesposobljavane osobe mogu da se kandiduju, a
178