uloga umetnosti i medija u onesposobljavanju osoba sa oštećenjima

šavali da dokažu svoj stav da neko kao Kejti nije trebalo da se nalazi
u redovnom obrazovanju. Kejti je nepopustljiva i smatra da je
trebalo.
Prepreke sa kojima se Kejti suočava ne samo da otežavaju
stvari nego ih često čine nemogućim, ali ona zna da ne postoji razlog
da to mora tako da bude. Kejti je doživela situacije koje
pokazuju kakvim bi obrazovanje, prijateljstvo i samostalni život
mogli da budu. Učestvovala je u radionicama u pozorištu „Kokošinjac”,
koje opisuje kao „jedan suprotan svet” od srednje škole
koja je bila „baš užasna”. Ona voli fakultet na kome sada studira
primenjenu umetnost i ne oseća se „nimalo ispod proseka… već
malo iznad proseka”.
Kejti je pasionirana u vezi sa tim da onesposobljavane osobe,
kojima su potrebni, imaju personalne asistente/kinje – ona veruje
da bi to dovelo do ogromnih promena u životu nekih ljudi i
pokrenula je kampanju sa grupom drugih onesposobljavanih osoba
kako bi osigurala da se poruka čuje.
* * *
Rob Tejlor (to nije njegovo pravo ime) je državni službenik
i ne gaji iluzije da se svi rukovodioci u državnoj službi
ravnopravno ophode prema onesposobljavanim osobama. Ovo je
njegova izjava:
Dobar deo vremena ljudi nemaju nameru da ponize
onesposobljavane osobe, ali jedan rukovodilac je jednom
prilikom stavio u procenu mog rada da sam ‘veseo’. Lepo,
pomislih, ali ja bih da saznam kako radim!
143