uloga umetnosti i medija u onesposobljavanju osoba sa oštećenjima

koja je trenutno isključena iz procesa inovacije mogla bi da ima
nešto da ponudi, ali uključivanjem onesposobljavanih osoba, koje
su dokazani inovatori/ke, verovatno bi bio efektivniji.
Drugi deo efikasnog rasplitanja tiče se toga kako iskoristiti
naučene lekcije iz velikog skupa rešenja – inovacija nezavisna od
jakog mehanizma povratne sprege besmislena je jer od nje ništa ne
dobijamo. Razgovor koji se jednom dogodi nije dovoljan ako niko
ne zna šta bi tačno mogao da bude ishod nekog „rešenja”. Ono što
je potrebno jeste sistem učenja, gde je razvoj rešenja jedan kontinuirani
proces koji se ponavlja.
Angažovanje onih koji su u središtu zbivanja
Važno je upamtiti da zainteresovane strane moraju da budu
„u toku” procesa inovacije od začetka ideje do sprovođenja. U industrijskoj
eri, inovacija je nešto što su iza zatvorenih vrata radili
stručni inovatori/ke u istraživačkim laboratorijama daleko od radoznalih
očiju. Samo je trebalo da zaposlite neke bistre ljude, pustite
ih da stvaraju inovacije i onda patentirate njihove izume, pa ih
posle prodate javnosti koja nije u toku. Taj proces počinje da se
menja, a najinovativnije svetske kompanije i stručnjaci/kinje u
sferi poslovanja sve ga više satraju neefikasni. Ljudi poput Henrija
Čezbroa zagovaraju proces „otvorene inovacije”, u kome je proces
inovacije umreženiji sa spoljnim svetom (Chesbrough 2003). I
Geri Hamel kaže da izazov za sistemsku inovaciju leži u
„stvaranju procesa u kome nove ideje mogu da procenjuju ljudi sa
istim iskustvom – a ne hijerarhija” (Hamel 2002). Počinju da se
pojavljuju dokazi da to može da funkcioniše na polju onesposo-
198