uloga umetnosti i medija u onesposobljavanju osoba sa oštećenjima

mnogih babica nad savetom Kraljevskog koledža za opstetriku i
ginekologiju da ubrzaju abortuse, kako bi se obezbedilo da fetus
bude mrtvorođen, ne bi li se izbegla mogućnost tužbe u slučaju da
beba bude rođena živa. Njihova uputstva opisuju tehnike kao što je
davanje letalnih injekcija, za koje mnoge babice navodno smatraju
da su u suprotnosti podjednako sa njihovom savešću i sa obukom
koju su prošle.
Manje ohrabruje članak iz časopisa „The Times” (24. 1.
1998) u kome se ističe da ista babica, tokom iste smene može da se
nađe u situaciji da pokušava da spase život „očajnički željene, ali
prerano rođene bebe u 24. nedelji” i isto tako da daje lek koji će
izazvati pobačaj bebe istog uzrasta, neželjene zbog očiglednog
oštećenja. Članak sa dosta detalja opisuje kako babica otklanja
bebu koja je u istom stanju kao ja – ima spina bifidu mijelomeningocela,
i beleži babičino opravdanje zašto to čini – „podrška
majci” u njenoj „teškoj odluci”.
„Podrška majci” zvuči veoma pozitivno, ali naravno, sve
zavisi od toga šta majka radi. Na primer, niko ne bi „podržao”
majku u odluci da osakati svoju decu. Ja bih sugerisala da bi se
„podržala” žena koja abortira na tako praktičan način, morala bi se
neminovno „podržati” i njena odluka da ubije bebu. Bilo bi svakako
nemoguće ubrzati akciju, znajući da će ona dovesti do smrti
nekog ljudskog bića da čovek ne oseća na neki način da
uzrokovanje smrti tog bića nije zakonito.
Barbara Rotman, u svojoj knjizi „Potencijalna trudnoća” iz
1998. godine navodi da većina babica savetodavaca zagovara
„nedirektivno” savetovanje, ali „one priznaju da savetovanje postaje
direktivnije, to jest, vodi ka okončanju trudnoće, u zavisnosti
116