uloga umetnosti i medija u onesposobljavanju osoba sa oštećenjima

davna prošlost.
Ali šta se to promenilo pa da dođe do ovoga Društvene
promene u proteklih 30 godina bacile su sumnju na ideju po kojoj
je javno mnjenje homogeno i po kojoj ga je lako identifikovati.
Ljudima se danas priznaje da ispoljavaju mnogo raznovrsnije
pojedinačne motivacije, uverenja i ponašanja. Tom Bentli rezimira
taj trend: „Kako su društva postajala sve raznovrsnija, složenija i
otvorenija, niz pitanja i socijalnih grupacija postalo je mnogo teže
ugurati u koherentne platforme političkih mera ili glasačke koalicije”
(Bentlay 2001).
Menjaju se i mediji. Tradicionalni kanali masovne
komunikacije, poput novina i televizije, diversifikuju se i suočavaju
s konkurencijom od strane novih medija i društvenih mreža.
Novi oblici komunikacije, poput imejla i mobilnih telefona,
olakšavaju održavanje proširenih mreža poznanika, koje često
postaju polazišta identiteta i ponašanja. To podstiče trend gde
porozne društvene mreže (a ne pripadanje velikim društvenim
grupama) postaju primarni arbitri ponašanja. Kako smatra Endrju
Kari: „Poverenje ljudi seli se ka ‘grupi iz mog sveta’, udaljavajući
se od izvora autoriteta. Ono što ćemo na kraju dobiti jesu ljudi
unutar tih ‘grupa iz moga sveta’ koji se ponašaju kao čuvari kapija,
gde se poverenje formira na osnovu usmenih preporuka” (Harkin
2003).
Ti trendovi ne slažu se sa konvencionalnim konceptom
javnog mnjenja i ponašanja, koje centralizovane vlasti mogu da
oblikuju ili njime da manipulišu uz pomoć masovnih medija.
Raznovrsnija javnost otežava mobilizaciju javnog mnjenja, ali
takođe čini korišćenje mekših tehnika uticaja još neizostavnijim,
205