uloga umetnosti i medija u onesposobljavanju osoba sa oštećenjima

sobljavanim roditeljima na odgovarajući način, tako da pružanje
podrške u potpunosti pada na volontere/ke.” To se dešava bez obzira
na to što su njihovi zahtevi često jednostavne prirode:
„Nailazite na onesposobljavane roditelje koji umeju da brinu o
sebi, ali im je potrebna mala dodatna podrška u njihovim roditeljskim
obavezama.”
Brza institucionalna rešenja ipak neće biti dovoljna – to pitanje
je dublje usađeno u stavove ljudi, kao što Din komentariše:
„To da onesposobljavane osobe mogu ili treba da postanu roditelji
jednostavno se ne uklapa u ljudsku psihu. Iako sam siguran da ćete
u statistikama da nađete kako im to bolje polazi za rukom.”
Sistemski disabilizam
Nekoliko navedenih priča predstavljaju tek početak. Svaka
onesposobljavana osoba bila je izložena nekoj vrsti prepreke ili
diskriminacije koju neonesposobljavana osoba ne bi morala da
trpi. Kao što je Len Barton rekao: „Biti onesposobljavan znači biti
diskriminisan” (Barton 1996). Gledajući makro-statistiku, stvari ne
izgledaju ništa ružičastije. Evo malog izbora:
o Leta 2003. godine, svega 49% onesposobljavanih osoba
u radnom uzrastu imalo je posao, u poređenju sa
81% neonesposobljavanih osoba. 3
3 Premijerov tim za strategiju objaviće, juna 2004. godine, sveobuhvatan pregled
statističkih podataka u vezi sa šansama za život onesposobljavanih osoba.
Disability Rights Commission, Disability Briefing. London: DRC; Jan 2004),
dustupna na www.drc-gb.org.
147