uloga umetnosti i medija u onesposobljavanju osoba sa oštećenjima

avgusta 1990. godine jeste komad „Keeping Tom Nice“ 40 . Komad
je napisao jedan bivši socijalni radnik. To je priča o porodici koja
je dovedena do raspada nakon „negovanja“ onesposobljavanog
sina Toma dvadeset i četiri godine. Tom, koga je igrao onesposobljavani
glumac, predstavljen je kao „potpuno nepokretan,
spastičan, epileptičan i inkontinentan“. Ima sestru, Šarlotu, koja
prema njemu gaji incestuozne želje, majku koja ga tretira kao dete,
ali ne može da se natera da ga poljubi, oca koji se odnosi prema
njemu kao prema „bespolnom i krajnje beskorisnom“. Muka zbog
toga što ima „biljku“ za sina, nagoni Tomovog oca da ga
zlostavlja. Stid i strah koji je usledio da će sve ovo otkriti lokalni
socijalni radnik – koji je, što uopšte ne iznenađuje, predstavljen
kao neko ko zna šta je najbolje za Toma – rezultira samoubistvom
Tomovog oca. Taj komad može jedino izazvati saosećanje
gledalaca za porodice sa sličnim „teretom“, u njemu nema ništa što
bi probudilo bilo kakvu empatiju prema onesposobljavanim
osobama. Prikazivanje onesposobljavanih osoba kao „tereta“ u
velikoj meri koristi se u reklamiranju kampanja koje pokreću lobiji
staratelja. Zbog hroničnog nedostatka službi za podršku onesposobljavanim
osobama, neformalno staranje postalo je veliki biznis,
ne u smislu plaćenog rada za staratelje, već u smislu rada organizacija
i kampanja. Starateljske organizacije, poput Nacionalnog
udruženja staratelja, dobile su na hiljade funti kako bi obezbedile
podršku svojim članovima/cama. Da bi se obezbedio toliki novac,
mnogi su predstavili staranje o onesposobljavanim osobama kao
40 Komad nije preveden na srpski; predlažemo prevod „Budite fini prema
Tomu“ (Prim.prev.)
71