uloga umetnosti i medija u onesposobljavanju osoba sa oštećenjima

„nesposobnost/i“ odnose na zdravstvano stanje, a izraz „osoba sa
nesposobnošću [invaliditetom]“ može zameniti izrazom „osoba sa
cerebralnom paralizom“ ili sa „osoba sa multiplom sklerozom“ itd.
Kao što smo videli, onesposobljavane osobe i njihove organizacije
ne slažu se da se njihov problem posmatra kao nešto što ima veze
sa zdravstvenim stanjem.
Drugo, povezujući „onesposobljenost“ i „oštećenje“ taj
izraz elegantno zaobilazi posledice institucionalne diskriminacije
prema onesposobljavanim osobama – siromaštvo, zavisnost i društvenu
izolaciju – a implicitno, i potrebu za promenom.
Treće, to je eksplicitno poricanje političkog identiteta ili
identiteta „onesposobljavanog“. Od pojave pokreta za prava
onesposobljavanih osoba, reč „onesposobljavani“ ispred imenice
„osobe“ ukazivala je na identifikaciju s kolektivnim identitetom.
Fraze poput „osobe s nesposobnostima / invaliditetom“ uzrokuju
narušavanje tog identiteta.
Odnošenje prema onesposobljavanim osobama kao prema
„hendikepiranima“ potiče od uverenja da je čitav život takmičenje
– kao na trci konja ili u igranju golfa – i ukazuje na to da one neće
dobro proći. Osim toga, „hendikep“ aludira na „kapu u ruci“ i
prosjačenje. Nijedan od tih termina nije prihvatljiv za zajednicu
onesposobljavanih osoba.
Korišćenje fraza poput „oštećeni“, „onesposobljen / nesposoban“
„hendikepiran“, „slep“, „gluv“, „gluvonem“, „ubogaljen“
zapravo dehumanizuju onesposobljavane osobe , svode ih na nivo
predmeta i treba ih izbegavati. Isto tako, uvredljivo je etiketirati
nekog na osnovu njegovog oštećenja. Na primer „epileptičar“,
„artritičar“. Gde je apsolutno neophodno da se navede oštećenje
89