uloga umetnosti i medija u onesposobljavanju osoba sa oštećenjima

onoga šta treba da se uradi za promene, osnovu koja vidi dalje od
tradicionalnog pristupa ‘šargarepe, štapova i propovedi’, dalje od
zakonskih akata i inicijativa koji dolaze odozgo kao najbolja
sredstva za postizanje ciljeva.
Promena nabolje oslanja se na razumevanje problema iz
perspektive pojedinaca/ke. Iskustvo pojedinaca/ki mora da bude
polazište za bilo koji plan promena. U trećem poglavlju uzeli smo
primer sfere rada da istaknemo taj argument i pitali smo se kako da
razvijemo privredu koja nudi dovoljno fleksibilne poslove da bi se
u najvećoj mogućoj meri iskoristile veštine svakoga u našem
društvu. Ekonomski uspeh neće se stvoriti tako što će se ljudi
naterati na duže radno vreme u rigidnijoj hijerarhiji u službi sve
užih ciljeva stvaranja profita ili ‘produktivnosti’. Organizacije koje
sve više privlače najbolje talente i razvijaju nivoe inovativnosti neophodne
da bi se u modernom svetu uspelo jesu one koje se
prilagođavaju potrebama svojih zaposlenih. U tom fleksibilnijem
svetu rada potreban je razuman sistem podrške koji pruža onu vrstu
personalizovanih usluga kojima ljudi mogu da pristupe onda
kada su im potrebne i na način na koji su im potrebne. Onesposobljavane
osobe više od većine imaju interesa da pomognu u
razvoju sistema rada i podrške kojima se to postiže. Poslodavci i
vlast dobro bi postupili kada bi im se pomoglo da povedu ka sistemu
koji je bolji za sve nas.
Ako promene nabolje treba da počnu iskustvima i očekivanjima
pojedinaca/ki, onda ti pojedinci/ke moraju biti uključeni u
ranom stadijumu osmišljavanja i oblikovanja proizvoda i usluga.
Promena neće nastupiti samo na osnovu konsultacija. Učešće mora
da bude mnogo dublje od toga. U četvrtom poglavlju naglašena je
214